Pet ličnih utisaka iz Osla

Vazduh

Svi skandinavski gradovi me kupe na prvi pogled, tačnije na prvi udisaj. Taj reski, hladni, čisti vazduh koji miriše na ogromna vodena prostranstva - na čistoću, na pristojnost, na slobodu. Takav sam prvi utisak imala i u Stokholmu i u Helsinkiju, takav mi je utisak ostavio i Oslo.

Da mi je neko pre 30-tak i kusur godina rekao da ću žudeti za nekim tuđim gradovima da bih se nadisala svežeg i čistog vazduha, rekla bih da je lud. Od onakve zemlje, sa onakvim morem, planinama, rekama, mirisima netaknute prirode. Ostalo je tog vazduha još ponegde, ali nažalost sve ga je manje u prestonici u kojoj sam se rodila.
U Oslu i drugim norveškim gradovima, smeštenim uglavnom duboko u živopisnim fjordovima, koje je priroda tako maestralno filigranski izrezbarila, vazduh je uglavnom takav - čist, prohladan, vlažan i diše se punim plućima.
Bez njega nema života i zato je vazduh zasluženo na prvom mestu mojih utisaka.

Arhitektura

 "A jel' ima u tom Oslu solitera, visokih modernih zgrada, kao u Dubaiju?", pitao me neko, kada sam rekla kako sam oduševljena arhitekturom u Oslu.

Nema. Ne mora da para nebo da bi bilo lepo, elegantno i moderno.

Oslo je grad savršene arhitekture, od decentnih i impresivnih primeraka art dekoa i funkcionalizma, do smelih futurističkih zdanja, jednostavnih ravnih linija.
Skandinaviju volim možda najviše zbog toga što ovde ne postoji kič. Kao da tu reč nemaju u rečniku.
Kad zavirite i u njihove prodavnice garderobe, pa vidite sve one jakne i sportske cipele za ekstremne vremenske prilike, najlepših mogućih nijansi živih upadljivih boja, kakve samo poželeti možete, a kiča - nigde! Sve upareno sa savršenim ukusom i stilom.

Takva je i arhitektura. Od Kraljevske palate, Parlamenta, Nobelovog centra za mir i Gradske skupštine, do Opere, Dajhman - Bjorvika gradske biblioteke ili Astrup Firnli muzeja moderne umetnosti.
Zgrada Opere, belo zdanje od kamena i stakla, čiji se kosi krovovi (po kojima slobodno šetaju ili sede prolaznici i šetači) spuštaju u more - najuočljiviji je primerak takvog stila.

Prepoznatljiva vizura grada odnedavno je dopunjena i zgradom Munkovog muzeja, koje sada, zajedno sa impresivnom ledenom skulpturom od čelika i stakla Monike Bonvičini, intrigantnog dvoznačnog imena Ona leži ili Ona laže, koja pluta usred zaliva, čine jedinstvenu arhitektonsku celinu.
Mamac za foto aparate turista iz svih uglova. Ne znate da li je lepše danju ili noću.

I stambene zgrade odišu tom potrebom da se živi na otvorenom, u harmoniji s prirodom. Zato su velike terase sa garniturama za sedenje i odmaranje na svežem vazduhu dominantan segment života u Oslu, kako u luksuznim modernim višespratnicama uz obalu, tako i u skromnim, ali urednim predgrađima.

Munk i Vigeland

Kada kažete "grad umetnosti", šta vam je prva asocijacija? Rim, Firenca, Pariz, Atina, Beč, Prag...Verovatno nećete pomisliti na Oslo.

Norveška prestonica može da vam ponudi toliko toga. Međutim, ovde je i umetnost nekako drugačija, ogoljena, čista, surova...

Najbolje je oličena u dvojici najpoznatijih predstavnika - Edvardu Munku i Gustavu Vigelandu.
"Idem da vidim Krik" - verovatno mi je to bio jedan od glavnih motiva da posetim Oslo. Taj bolni vapaj koji odjekuje pred vama, koji čujete dok ga gledate, kao prvi plač deteta kad napušta majčinu utrobu, kao očaj, gubitak, i te dve mračne ravnodušne osobe u pozadini kao simbol ljudske bezosećajnosti i otuđenosti.
"Znate da je Munk bio mentalno poremećen, na njegovim slikama se vidi da nije bio normalan ", skreće mi pažnju poznanik Asle, inače norveški novinar. "Verovatno svaki umetnik mora da ima to zrnce ludosti u sebi da bi bio genijalan", odgovaram.

Šta reći o Edvardu Munku? Osetljivog fizičkog i mentalnog zdravlja, čije su detinjstvo pratile smrt i bolest, hipersenzitivan, kolerik po temperamentu, naprasit i svadljiv, zavisnik od alkohola i vegetarijanac, ljubomoran na konkurenciju i samozaljubljen, tvorac selfija kao forme (obožavao je da fotografiše sebe, najčešće iz profila, dok posmatra svoje radove), pasionirani strelac (voleo je da puca i uvek bio okružen oružjem, toliko precizan da je navodno metkom izbio cigaretu iz usta svog prijatelja).
Lud? Možda. Ali i genijalan.

Munkov muzej, moderno zdanje od trinaest spratova pored Opere, otvoreno prošle godine, krije sve tajne života i rada najpoznatijeg norveškog slikara. Njegov Krik je verovatno najeksploatisaniji motiv u savremenoj kulturi, u filmu, stripu, slikarstvu, muzici.
Malo je poznato da je Krik nastao prvo kao pesma. Zalazak sunca jednog kasnog popodneva u Nici Munk je doživeo kao krik prirode i opisao ga u pesmi koju je kasnije pretvorio i u slike.
Postoje četiri verzije i, pretpostavlja se, 30-tak litografija.
U novom muzeju čuvaju se dve slike (tempera i ulje na kartonu i crtež krejonima na papiru) i 6 litografija. Jedna slika je u Nacionalnoj galeriji, a jedna u privatnom vlasništvu.

Poznato je da je svoja umetnička dela držao u lošim uslovima, kao da ih prezire. Pronalažena su napolju na snegu, sa tragovima stopala, psećih šapa, ptičjeg izmeta.
I Krikove je slikao i crtao na kartonu i papiru, namerno, da traju što kraće, želeći tako još više da dočara prolaznost ljudskog života.
U Munkovom muzeju one imaju status kao Mona Liza u Luvru. U sobi u kojoj se čuvaju vlada polutmina, kako ih dnevna svetlost ne bi oštetila. Posetiocima su izložena tri primerka - ulje, krejon i jedna litografija, ali da bi se dodatno sačuvale, rotiraju se, pa posetioci svakog sata mogu da vide samo po jednu.

Strpljivo sam čekala da otkuca šest sati, da automatski mehanizam poput sefa polako zatvori sliku u koju sam piljila prethodnih desetak minuta i da mi se prekoputa nje otvori nova. Pre nego što sam napustila muzej, srećna što je prošlo sedam sati i što ću uspeti da vidim i treću, ušla sam ponovo u centralnu prostoriju tog sprata u Muzeju. Na moje veliko razočaranje, posetiocima je bila opet vidljiva ona prva. "Kako sad, pa ova je bila pokazana pre sat vremena", upitala sam čuvara koji je neprekidno stajao pored. "Nasumično je", odgovorio je, "nikad se ne zna koja će biti sledeća."
I tako je još jednom misterijom začinjen uzbudljiv život Edvarda Munka.

Bio je užasno ljubomoran na kolegu vajara Gustava Vigelanda i njegovu slavu i popularnost u Norveškoj.
Munkov savremenik, Rodenov učenik, Vigeland je bio zvezda svog vremena. Oličenje nacionalnog ponosa, njegove skulpture slavile su nezavisnost od Švedske.
Maestralne Vigelandove gravure u granitu i bronzi mogu se videti u Frogner parku, gde centralno mesto zauzima Vigelandova instalacija.

Impozantnih 212 skulptura, ljudskih figura u svim mogućim stadijumima života, raspoloženjima, situacijama, osećanjima.
U sklopu instalacije su fontana, most sa skulpturama, a centralno mesto zauzima plato sa monolitom od 121 ljudske figure koje se penju ka vrhu. Ovaj obelisk visok 14 metara isklesan je od jednog komada granita teškog nekoliko stotina tona, a njegova izrada trajala je 14 godina.

"Ljuti dečak", najpoznatija bronzana skulptura na mostu, ili pomalo bizarna i duhovita scena žene koju jašu nestašna dečica, koristeći kao uzde pletenice njene kose - prizori su poznati svakom roditelju.
U Vigelandovoj instalaciji svako može da prepozna neku sliku iz svog života - ljubav, sreću, čežnju, strepnju, i mladost i starost, i eros i tanatos.

Posle Drugog svetskog rata bilo je kritika na njegov račun, uglavnom iz redova pripadnika pokreta otpora, da njegove skulpture izražavaju nacističku i fašističku estetiku. Kritike, međutim, nisu imale mnogo osnova, a Vigelandova dela uglavnom su bila lišena politike i predstavljala prizore iz svakodnevnog porodičnog života.

 More

Kao nekom ko apsolutno ne može da zamisli život bez mora (verovatno genetski poremećaj), meni je more sve - i život, i sreća i sudbina. I znam da na tom dalekom severu ništa nije isto, nije to Mediteran, nije to ono modro i tirkizno, i nisu to oni mirisi borova, smokava, smilja i morske trave, ali - more je more.

Dokle god mogu da gledam njegova prostranstva, mirna ili preteća, načičkana katarkama belih brodića, koji se nižu u bezbrojnim marinama duž obale, znam da sam na pravom mestu.
A Oslo je sav nekako uz more. Njegove nepregledne promenade okupane suncem, sa nizom modernih ustakljenih zdanja duž obale, u čijim su prizemljima smešteni mnogobrojni restorani, kafići...
Oslo je skup, preskup. Ali standard života ovde je takav da se u redovima čeka kako bi se ugrabilo mesto da se ruča ili popije piće u nekom od njih.

Redovna brodska linija svakog sata spaja grad sa brojnim ostrvcima u Oslo fjordu, na kojima stanovnici metropole imaju svoje živopisne drvene vikendice u kojima provode leta. Željni mora i prirode, kao da im ga nikad nije dosta.

Severno more je tamno, njegove dubine ne mame vas toliko da u njih zaronite. Ili bar ne na prvi pogled.
Ali mala peščana plaža, tik uz Munkov muzej, nudi vam i tu mogućnost. Još privlačnije su, na suprotnoj strani, minijaturne drvene ploveće saune, iz kojih se širi prijatan topao miris loženog drveta.
Najlepši je osećaj kada, posle pola sata provedenih u tom telesnom i mentalnom čistilištu, uskočite u tamne dubine Severnog mora. Kao da za sobom ostavljate prošlost i hrabro krećete u neizvesnu budućnost.

 Dijana

U Oslu sam upoznala jednu Dijanu. Devojka u ranim tridesetim godinama. Od majke Rumunke i oca Turčina. Širokog osmeha, otvorenog pogleda i krupnih tamnih očiju, odvažna da krene od nule i otpočne novi život.

Obrazovana, sa fakultetskom diplomom i znanjem pet svetskih jezika. Pravo je zadovoljstvo kada sa nekim koga sretnete na severu Evrope možete da razgovarate i na italijanskom ili španskom... Govori čak i hindi.
U rodnoj Rumuniji bila je policajka. I dala je otkaz. Smučilo joj se, kaže. Korupcija, ekonomska situacija sve gora.... Ali razlog koji je prelomio njenu odluku oborio me je s nogu. Kao da slušam sebe. Dosta joj je, kaže, prostačke "turbo" muzike, koja je bombarduje sa svih medija u tolikoj meri da stupidne tekstove napamet znaju čak i deca. Ne želi da rađa decu koja će biti primorana da to slušaju svaki dan. Recept za zaglupljivanje nacije.

Spakovala je kofere i došla u Oslo s namerom da tu i ostane. Ali tu nameru, taj cilj, tu želju i odlučnost, koja se vidi u njenim očima, to nećete sresti često. Dijana je apsolutno osuđena na uspeh.
I za svega desetak dana boravka u Oslu, već je sebi trasirala put. Našla je posao kao kelnerica u jednom indijskom restoranu, gde su bili oduševljeni što zna hindi. Radiće od 5 po podne do 10 uveče. Imala je tremu pred prvi radni dan kako će da se snađe. Nikad u životu nije radila kao kelnerica. Šta je to za nju, ohrabrivala sam je, kao da je poznajem ceo život, iako sam je prethodnog dana upoznala.
Vredna je, pa se dogovorila da će i tokom prepodneva raditi za jednu firmu kao čistačica, pospremaće i održavati apartmane. To joj nije teško, tvrdi, navikla je, i svoju kuću čisti sama.
Našla je i smeštaj. Deliće stan sa jednom Marokankom i plaćati joj 500 evra mesečno. Nije baš neki kraj, tu uglavnom žive imigranti, ali bar je mnogo povoljnije nego drugde.

"Biznis plan" joj je sledeći: u naredna tri meseca savladaće norveški (ako je mogla pet, zašto ne bi i šesti), pa će se zaposliti kao nastavnik jezika, za šta se i školovala.
Namera joj je da rađa decu tu, u Oslu.
Najteže joj je što je odvojena od majke sa kojom se čuje svaki dan.
Srećan ti novi život, Dijana!