Beogradske šume pod pritiskom klime i štetočina – kako sačuvati zelena pluća grada

Beograd, sa 14 šumskih celina koje se prostiru na više od 14.000 hektara, ima relativno mali udeo zelenih površina – tek oko 10 odsto. Upravo zato, svaka promena u šumskim ekosistemima izaziva pažnju javnosti.

Kako objašnjava Adiba Džudović iz „Srbijašuma“, nedavna seča suvih stabala na Avali nije razlog za uzbunu, već pre svega mera bezbednosti.

„Stanje nije alarmantno. Na nekih nešto više od 20 hektara na Avali došlo je do sušenja kako pojedinačnih stabala, što je uobičajen prirodan proces kada neka stabla dostignu zrelost za seču ili budu izlučena unutar šumskog ekosistema“, navodi Džudovićeva.

Ističe da je Avala jedno od najposećenijih izletišta i da je uklanjanje suvih stabala neophodno kako bi se izbegle opasnosti za posetioce. Posebna pažnja usmerena je na podnožje planine, gde je koncentracija ljudi najveća.

Dodatni izazov predstavljaju i vrste koje nisu autohtone. Na površini od 3,69 hektara zabeleženo je sušenje duglazije, četinara poreklom iz Severne Amerike.

„Duglazija jeste lepa i brzorastuća vrsta, ali u beogradskim uslovima njen životni vek često se završava posle 50 do 60 godina“, objašnjava Džudovićeva, dodajući da slede mere sanacije i pošumljavanja.

Klimatske promene i patogeni – glavni uzroci sušenja

Profesorka Šumarskog fakulteta Milka Glavendekić ukazuje da sušenje šuma nije nova pojava, ali da danas ima izraženiji intenzitet zbog klimatskih promena.

„Imamo sve više visokih temperatura, ekstremnih temperaturnih perioda i sve duže periode bez padavina, i to najčešće u vreme vegetacije, kada je biljkama najpotrebnija voda“, naglašava Glavendekićeva.

Pored klimatskih faktora, značajnu ulogu imaju i patogeni mikroorganizmi koji napadaju koren biljaka. Oni oštećuju najfinije korenčiće, što dovodi do postepenog slabljenja stabala.

Prvi znak problema, kako navodi, jeste sušenje vrhova krošnji. Taj proces može biti dodatno ubrzan ako se istovremeno pojave insekti ili ako stabla već trpe stres zbog nedostatka vlage.

Istraživanja pokazuju da kombinacija ovih faktora može dramatično da poveća stepen sušenja šuma.

Najugroženije vrste – hrast i bor

Kada je reč o vrstama koje su najviše pogođene, stručnjaci izdvajaju hrast kao najugroženiji među listopadnim vrstama.

„Hrast je klimazonalna vrsta na ovom području i posebno je osetljiv na kombinaciju patogena i insekata“, ističe Glavendekićeva.

S druge strane, četinari, posebno bor, trpe značajne posledice usled povećane brojnosti insekata koji se razvijaju ispod kore ili u samom drvetu.

Takvi procesi već su vidljivi u urbanim zonama, poput Kalemegdana i Novog Beograda, gde je primećeno sušenje većeg broja stabala.

Problem je u tome što se nekada benigne vrste insekata, usled promene klime, sada javljaju u masovnom broju i postaju ozbiljna pretnja.

Zakonska zaštita i kontrola

Jedna od čestih briga građana jeste mogućnost da se šume pretvore u građevinsko zemljište. Međutim, iz „Srbijašuma“ naglašavaju da za to ne postoji zakonska osnova.

„Apsolutno ne postoji mogućnost da se na šumskim površinama kojima upravljamo gradi“, poručuje Džudovićeva.

Sve šume pod upravom ovog preduzeća pokrivene su čuvarskom službom, koja reaguje na pokušaje bespravnih radnji. Iako je u prošlosti bilo nelegalnih seča, one su, kako kaže, svedene na minimum.

Mere zaštite – od zalivanja do tretmana

S obzirom na najave novih toplotnih talasa, prevencija postaje ključna.

Profesorka Glavendekić ističe da je neophodno primeniti mere nege, pre svega obezbeđivanje dovoljne količine vlage

„Zalivanje je jedna od osnovnih mera u sušnim periodima, a zatim i tretmani protiv patogena, koji se sprovode u proleće, kada počinju infekcije“, objašnjava profesorka.

Kao primer dobre prakse navodi se slučaj sa Avale iz 2001. godine, kada su blagovremenim merama zaštite oporavljene sekvoje i živa ograda kod spomenika Neznanom junaku.

Taj primer pokazuje da se pravovremenim delovanjem mogu spasiti čak i ugroženi zasadi.

Potreba za više zelenih površina

Iako su sve površine kojima gazduje Šumsko gazdinstvo Beograd već pošumljene, prostor za širenje zelenih zona postoji – ali zavisi od odluka grada.

Džudovićeva ističe da će svaka nova površina koja bude dodeljena biti pošumljena, kao i da se planira obnova šuma i njihova konverzija u kvalitetnije forme.

„Pratimo naučne i stručne trendove i nastojimo da primenimo sva saznanja kako bismo poboljšali kvalitet naših šuma“, naglašava gošća Beogradske hronike.

Šume imaju ključnu ulogu i u ublažavanju klimatskih promena, jer kroz fotosintezu apsorbuju ugljen-dioksid i doprinose boljem kvalitetu vazduha.

Zakonodavstvo i edukacija – izazovi budućnosti

Pored klimatskih i bioloških faktora, stručnjaci ukazuju i na sistemske probleme.

„Zelena površina nije slobodna površina – ona ima ekološke, ekonomske i socijalne funkcije i mora biti tako tretirana“, upozorava prof. Glavendekić.

Ona naglašava da je neophodno unaprediti zakonski okvir, ali i raditi na edukaciji građana od najranijeg uzrasta.

Svest o značaju šuma, kako kaže, mora da se gradi već u vrtićima, kako bi se razvio odgovoran odnos prema prirodi.

Između izazova i rešenja

Iako se beogradske šume suočavaju sa brojnim izazovima – od klimatskih promena do bioloških pretnji – stručnjaci poručuju da postoje jasni načini da se one očuvaju.

Kombinacija blagovremenih mera, naučnog pristupa i institucionalne saradnje može ublažiti negativne trendove.

Uz to, veće ulaganje u zelene površine i promene u zakonodavstvu mogli bi da obezbede da Beograd u budućnosti ima više od sadašnjih 10 odsto zelenila – i zdravije šume koje će ostati njegova prirodna zaštita.