Da li su ljudi stvorili pustinju Saharu

Kraj ovog neobično vlažnog perioda u istoriji Sahare i prelazak na savremene uslove dugo su bili predmet interesovanja naučnikâ koji nastoje da razumeju klimatske i ekološke prekretnice. Do sada je većina studija ukazivala na promene u Zemljinoj orbiti ili na prirodne promene u vegetaciji kao glavne pokretačke sile.

Novi rad, objavljen u časopisu Frontiers in Earth Science, čiji je autor arheolog dr Dejvid Rajt sa Nacionalnog univerziteta u Seulu, u Južnoj Koreji, dovodi u pitanje ovaj stav i sugeriše da su i ljudi možda imali aktivnu ulogu u pokretanju klimatskih promena tokom tog perioda.

„Tokom afričkog vlažnog perioda, Sahara je imala potpuno drugačiji vegetacioni izgled. Sve biljke koje se danas nalaze u Sahari bile su prisutne i tada, ali su postojale i biljke karakteristične za Sahel, polusušnu zonu južno od Sahare, pa čak i vrste koje se danas nalaze u prašumi Konga“, rekao je dr Dejvid Rajt.

Ova takozvana „Zelena Sahara“ bila je u stanju da podrži život velikih životinja – crteži na stenama nastali u severnoj Africi, koji datiraju iz ovog perioda, prikazuju krokodile, slonove i žirafe, životinje kojih danas nema u Sahari.

Vlažni uslovi su takođe imali značajan uticaj na ljudsku održivost i kulturni razvoj, omogućavajući ljudima da napreduju u zajednicama zasnovanim na sakupljanju hrane i ribolovu.

„Za razliku od mnogih drugih područja, ljudi u Sahari postali su slabo pokretljivi, poljoprivreda nije bila neophodna. Jedna od osnovnih namirnica ljudi u tom periodu bio je nilski grgeč, ogromna riba teška i do 150 kilograma, što je bilo moguće zahvaljujući velikim saharskim jezerima koja su mogla da podrže obilne populacije ribe i razvijen ribolov“, rekao je Rajt.

Povoljni uslovi nisu potrajali

Iako se tačno vreme i prostorna distribucija ovih promena još razmatraju, u geološkim i arheološkim zapisima postoji dosledna saglasnost da je, počevši od pre otprilike 8.200 godina, Sahara započela trend ka sve sušnijim uslovima. Tokom narednih 3.500 godina, pejzaž severne Afrike promenio se od raznovrsnog, vlažnog ekosistema do uslova sličnih onim koji preovlađuju danas.

Osnovni uzroci ovog procesa sušenja i dezertifikacije ranije su pripisivani suptilnim promenama u Zemljinoj orbiti, koje su zauzvrat uticale na atmosferske obrasce i dovele do smanjenja količine padavina u severnoj Africi. Međutim, Rajt, čija su istraživanja obuhvatila arheološka nalazišta iz neolitskog doba širom sveta, sugeriše da taj pristup ne pruža potpunu sliku.

„U Istočnoj Aziji postoje odavno utvrđene teorije o tome kako su neolitske populacije toliko duboko izmenile pejzaž da su monsuni prestali da prodiru duboko u unutrašnjost kontinenta“, objašnjava Rajt, istovremeno ističući da su dokazi o ekološkim i klimatskim promenama izazvanim ljudskim delovanjem dokumentovani i u Evropi, Severnoj Americi i na Novom Zelandu. On je smatrao da bi se slični scenariji mogli primeniti i na Saharu.

Kako bi testirao svoju hipotezu, Rajt je analizirao arheološke dokaze koji su potvrdili pretpostavke: počevši od pre oko 8.000 godina, u regionima oko reke Nil pojavljuju se pastoralne zajednice koje se postepeno šire ka zapadu, paralelno sa povećanjem žbunaste vegetacije. „Pastoralizam i poljoprivreda su zavisnosti – što se više na njih oslanjate, to su vam više potrebni“, istakao je Rajt.

Rastuća zavisnost od poljoprivrede imala je značajan uticaj na ekologiju regiona. Uklanjanjem vegetacije radi gajenja stoke, količina sunčeve svetlosti se odbija od površinu Zemlje, praveći neobičan efekat. To je, zauzvrat, dovelo do promena atmosferskih uslova i smanjenja monsunskih padavina. Slabljenje monsuna izazvalo je dalju dezertifikaciju i gubitak vegetacije, stvarajući povratnu spregu koja se s vremenom proširila na čitav prostor današnje Sahare.

Centralnu ulogu u ovom ciklusu imala je vatra kao faktor stvaranja novih ekoloških uslova. Iako postoje dokazi o prisustvu požara tokom čitave ljudske istorije, divlje životinje obično izbegavaju novospaljene predele jer su tamo lake mete za predatore. Nasuprot tome, pastoralisti usmeravaju i štite svoja stada na obnovljenim pašnjacima, čime menjaju takozvanu „ekologiju straha“. Taj proces podstiče rast žbunja na račun travnate vegetacije.

Iako još postoje brojne praznine u znanju, Rajt veruje da se veliki deo odgovora nalazi ispod površine.

„U to vreme, jezera su postojala širom Sahare i ona sadrže zapise o promenama u vegetaciji. Moramo detaljnije istražiti ova nekadašnja jezerska korita, analizirati arheološke podatke i utvrditi šta su ljudi tamo radili“, naglašava on.

Rajt ističe da se ovakva istraživanja mogu najuspešnije sprovoditi kroz interdisciplinarnu saradnju arheologa, ekologa i klimatologa koji koriste kompjuterske modele za razumevanje klimatskih sistema Zemlje.

„Veoma je teško modelirati uticaj vegetacije na klimu. Naš zadatak kao arheologa i ekologa jeste da prikupljamo podatke na terenu i tako doprinesemo razvoju sofisticiranijih modela“, navodi Rajt.

Iako se ovi događaji odigrali pre nekoliko hiljada godina, njihove implikacije za razumevanje ljudske odgovornosti za ekološku i klimatsku degradaciju ostaju veoma aktuelne. U postindustrijskom periodu, ljudske aktivnosti su toliko izmenile prirodna staništa da su geolozi predložili uvođenje nove epohe – „antropocena“ – kako bi označili period u kojem su promene pejzaža jasno uočljive u geološkom zapisu.

S obzirom na to da oko 15 odsto svetske populacije živi u pustinjskim i polusušnim regionima, Rajt naglašava značaj svojih otkrića: „Implikacije načina na koji menjamo ekološke sisteme direktno utiču na to da li će ljudi moći da opstanu u sušnim sredinama.“

Ipak, čak i nakon prelaska ekoloških prekretnica, Rajt vidi razloge za umereni optimizam: „Ljudi su evoluirali u uslovima promenljive klime – tokom poslednjih šest miliona godina naša adaptacija je usko povezana sa klimatskim promenama. Iako ne možemo izbeći buduće klimatske promene, koje će biti ozbiljne i izazvaće značajan ekološki stres, mi smo, u krajnjoj liniji, izuzetno kreativna i inovativna vrsta, prilagođena preživljavanju u promenljivim uslovima.“