Najotrovnije drvo na svetu ipak zaštićena vrsta

Mančinela, poznata i kao Drvo smrti poreklom je iz priobalnih područja Južne Floride, kao i iz severnih delova Centralne i Južne Amerike i Kariba.

Biljka je dobila ime po španskoj reči manzanilla, što znači „mala jabuka“. Tako je nazvana jer plod i lišće biljke podsećaju na jabuku. Takođe se naziva “manzanilla de la muerte“, ili „mala jabuka smrti“.

Sok koji njegovo stablo luči je toliko otrovan i kiseo da i najmanji kontakt sa ljudskom kožom izaziva pojavu plikova, a može doći i do slepila ako se dodirnu oči. Čak i stajanje ispod njega na kiši je dovoljno da izazove plikove ako kožu pokvase kapi kiše koje sadrže sok.

Pored toga, jedan zalogaj njegovog malog zelenog ploda sličnog jabuci izaziva plikove i jak bol, i može biti fatalan. A ako se jedno od ovih smrtonosnih stabala spali, nastali dim može da izazvove slepilo ako dospe do očiju.

Drvo mančinela je prilično atraktivno, raste kao visoki žbun ili kao drvo koje dostiže visinu od 15 metara. Drvo ima pojedinačne ili parne, slatke i male plodove slične jabukama. Mirisna priroda jarko zelenog ili zelenkasto-žutog voća privlačila je i trovala španske konkvistadore, brodolomnike i današnje turiste.

Upotreba drveta mančinila

Iako se toplo preporučuje da se drži podalje od ovog potencijalno smrtonosnog drveta, starosedeoci i kolonisti su kroz istoriju sekli građu i koristili njegov sok. Drvo je (a u nekim oblastima se i dalje koristi) pažljivo sečeno i sušeno na suncu kako bi se neutralisao sok, a zatim se koristilo za izradu nameštaja. Neki starosedeoci su koristili sok za premazivanje vrhova strela za lov.

Mančinela je rasprostranjeniji nego što se misli, i postoji razlog zašto ga ljudi ostavljaju na miru. Raste na priobalju i u močvarama u tropskim klimatskim uslovima, gde pruža zaštitu od vetra i pomaže u sprečavanju erozije.

Obično raste u grozdovima i može se naći među mangrovima. Mančinela je naveden kao ugrožena vrsta na Floridi i u opasnosti je od izumiranja.

Zalutali naučnici

Grupa naučnika je 1999. godine na putu svog istraživačkog projekta stigla na Tobago i probala plodove ove nepoznate biljke koja je rasla između manga i kokosa, misleći da je neka od vrsta jabuka. Prvi simtomi su bili sve teže gutanje i oticanje grla, ali su ipak spaseni, jer su pojeli malu količinu ovih plodova.

Na osnovu svojih iskustava članovi ove ekspedicije su tada za Britanski medicinski magazin opisali simptome koje su imali.

Plodovi su u početku slatkog ukusa, koji postepeno postaju gorki, a grlo se sve više steže i skoro je nemoguće progutati komadiće ploda. Zatim se u grlu oseća vrelina, kao da su pojeli ljutu papriku. Simtomi su trajali oko osam sati.