Ледено доба је већ требало да наступи, али смо га зауставили глобалним загревањем

Заправо, и данас се налазимо у геолошком леденом добу, али тренутно живимо у знатно топлијем међуледеном периоду, који је почео пре приближно 11.700 година, отприлике у време када су многе врсте крупних сисара, прекривених густим крзном, почеле да изумиру.

Ови топлији периоди смењују се са хладнијим, леденим раздобљима током којих настају огромни глечери. Управо те периоде у свакодневном говору називамо „леденим добима“ и повезујемо их са мамутима и пећинским људима који су се, дрхтећи од хладноће, окупљали око оскудних ватри.

Међутим, нова студија објављена у научном часопису Сајенс (Science) указује на то да је следеће ледено доба можда већ почело пре око 2.000 година, али да је његов развој прекинут климатским променама изазваним људским деловањем.

„Све је тек почело, све је било уобичајено, следеће ледено доба требало је да наступи – а ипак је заустављено“, каже Николас Јанг, геохемичар са Универзитета Колумбија и водећи аутор студије.

Истраживање је било усмерено на ледени покривач Лорентид, највећу ледену формацију плеистоцена, која је пре око 95.000 до 20.000 година прекривала велики део северних делова данашњих Сједињених Америчких Држава и Канаде.

У време највећег ширења, ледени покривач простирао се од Арктичког круга све до Илиноиса, прекривајући тадашње пределе слојем леда дебљине и до три километра. Укупна запремина тог леда могла је да одговара промени нивоа мора од око 80 метара.

Истраживачи сматрају да се ледени покривач Лорентид временом свео на величанствену ледену капу Барнс, малу, али и даље активну преосталу формацију која представља последњи остатак читавог леденог доба.

Да би дошли до овог закључка, научници су реконструисали хронологију настанка и повлачења ледене капе, користећи две главне врсте доказа пронађене на самом терену и методе атомског датирања.

Анализирали су различите врсте стена како би утврдили однос космогеног берилијума-10, изотопа хемијског елемента берилијума. Он настаје када космичко зрачење, пореклом од огромних звезда које експлодирају, погоди нашу планету.

Такође су испитивали остатке давно угинуле вегетације који су постали видљиви повлачењем ледене капе Барнс. На основу њих мерили су однос угљеника-14, радиоактивног изотопа угљеника чије је време распадања предвидиво.

Природне штоперице

У стенама, накупљање берилијума-10 престаје када лед који напредује прекрије стене и заштити их од космичког зрачења. Процес се поново наставља када се лед повуче и стене поново буду изложене.

Код биљака, „штоперица“ на бази угљеника почиње да откуцава када их прекрије лед који напредује, јер мртва вегетација више не апсорбује угљеник.

На основу свих прикупљених података, истраживачи су саставили јасну хронологију климатских промена.

Највише температуре током садашњег међуледеног периода, познатог као холоцен, могле су да буду забележене пре око 11.000 до 10.000 година, барем у северним деловима планете. На то је утицало појачано Сунчево зрачење услед промена Земљине орбите, познатих као Миланковићеви циклуси.

Током наредних миленијума уследио је тренд захлађења. Међутим, ледени покривач Лорентид наставио је да се смањује јер се његова површина спустила сувише ниско да би могао поново да расте, па његов развој више није пратио промене климе.

Пре око 3.600 година био је мањи него данас и на том минимуму задржао се све до пре приближно 2.000 година.

Тек тада почео је поново да се шири, што би, према истраживачима, могло да представља почетак новог леденог доба.

Односно, почетак процеса који је могао да доведе до новог леденог доба да га нису прекинуле више летње температуре, чији је пораст почео шездесетих година прошлог века.

Научници наводе да је ледена капа Барнс достигла највећу забележену величину око 1960. године. Међутим, загревање изазвано људским деловањем преокренуло је тренд њеног ширења. Ледена капа ушла је у фазу негативног биланса масе, што значи да током топлијих месеци губи више леда него што успева да надокнади током зиме.

Према истраживачима, њено смањивање од тада може се готово у потпуности објаснити растом летњих температура. Сличан процес погађа и друге ледене капе широм канадског Арктика и северног Атлантика.

То је последица дугорочног пораста емисија гасова са ефектом стаклене баште, који траје још од око 1750. године.

Управо у то време почела је индустријска револуција, током које је у атмосферу испуштана све већа количина гасова са ефектом стаклене баште, што је значајно допринело загађењу атмосфере.

То се догодило у тренутку када је клима пролазила кроз најхладнији век једног од најизраженијих захлађења у новијој историји – такозваног малог леденог доба. Његов најхладнији период трајао је од 1780. до 1880. године.