Čudovište od munje – prekrila nebo u dužini od 829 kilometara

Jedan je od najmoćnijih prirodnih fenomena na Zemlji, a sada su naučnici zabeležili najdužu munju do sada zabeleženu. Megamunja se dogodila u oktobru 2017. godine tokom ogromnog olujnog sistema na jugu SAD.

Rekordna munja se prostirala od istočnog Teksasa do okoline Kanzas Sitija – što je otprilike razdaljina između Pariza i Venecije u Evropi. Vozu bi trebalo oko osam do devet sati da pređe taj put, a putničkom avionu najmanje 90 minuta.

„Munja izaziva divljenje, ali i izvor velikog rizika koji godišnje oduzme mnoge živote širom sveta i zato je jedan od prioriteta međunarodne inicijative 'Rana upozorenja za sve'. Ova nova otkrića unose važne bezbednosne protokole o elektrizovanim oblacima koji mogu proizvesti udare preko ogromnih prostranstava, imaju značajan uticaj na avijaciju i mogu izazvati šumske požare“, izjavila je generalna sekretarka Svetske meteorološke organizacije (SMO) Selest Saulo.

Komitet SMO za ekstremne vremenske i klimatske pojave, koji vodi zvanične rekorde globalnih, hemiferičnih i regionalnih ekstremnih događaja, priznao je novi rekord koristeći najnovije satelitske tehnologije. Rezultati su objavljeni u Bulletin of the American Meteorological Society.

Mogućnost greške je ± 8 km za novi rekord od 829 kilometara. Taj udarac bio je 61 kilometar duži od prethodnog rekorda, koji je iznosio 768 ± 8 km i dogodio se nad delovima južnih Sjedinjenih Država 29. aprila 2020. godina.

Novi rekordni udarac munje desio se u jednom od žarišta za mezoskopski konvektivni sistem grmljavinskih oluja, čija dinamika omogućava pojavu izuzetnih megamunja – Velike ravnice Severne Amerike.

I prethodni i novi rekord koristili su istu metodologiju merenja maksimalne kružne rastojanja za određivanje dužine udara. Nalet iz 2017. godine je posebno značajan jer je bio jedna od prvih oluja kojom je najnoviji geostacionarni operativni satelit GOES-16 agencije NOAA, dokumentovao megamunje.

Taj konkretan udar munje nije otkriven u prvobitnoj analizi iz 2017. godine, već je identifikovan kasnijim ponovnim ispitivanjem olujnog sistema.

„Ovaj novi rekord jasno pokazuje neverovatnu snagu prirodnog okruženja. Procena SMO o ekstremnim prirodnim pojavama poput ovog rekorda u dužini munje svedoči o značajnom naučnom napretku u posmatranju, dokumentovanju i evaluaciji takvih događaja. Verovatno postoje i još veći ekstremi, i bićemo u mogućnosti da ih posmatramo kako se vremenom bude prikupljalo više visokokvalitetnih podataka o munjama“, rekao je profesor Rendal Cerveni, dopisnik za vremenske i klimatske ekstreme u SMO.

Većina munja ima dužinu manju od 16 kilometara. Međutim, sve što je duže od 96 kilometara smatra se megamunjom, koje nastaju tokom dugotrajnih oluja koje traju obično 14 i više sati i pokrivaju ogromna prostranstva.