Кина посадила толико дрвећа да је променила водени циклус у читавој земљи, неочекиване последице „озелењавања“

Између 2001. и 2020. године, промене у покривености вегетацијом смањиле су количину слатке воде доступне људима и екосистемима у источном монсунском региону и северозападном сушном региону, који заједно чине 74 одсто територије Кине, наводи се у студији објављеној у часопису Earth’s Future.

Истовремено, количина воде се повећала на Тибетанској висоравни, која чини преосталу површину, открили су научници.

„Откривамо да промене зеленог копненог покривача прерасподељују воду. Кина је последњих деценија спровела масивно озелењавање. Активно су обнављали екосистеме, што је поново активирало водени циклус“, рекао је за Лајв сајенс, коаутор студије Ари Стал, ванредни професор на Универзитету Утрехт у Холандији.

Три главна процеса преносе воду између континената и атмосфере – евапорација (испаравање) и транспирација подижу воду нагоре, док је падавине враћају на тло. Испаравање уклања воду са површина и из земљишта, а транспирација уклања воду коју су биљке упиле из земље.

Заједно, ови процеси се називају евапотранспирација, а она се мења у складу са биљним покривачем, доступношћу воде и количином сунчеве енергије која стиже до земље, објаснио је Стал.

„И травњаци и шуме генерално повећавају евапотранспирацију. Ово је посебно изражено у шумама, јер дрвеће може имати дубоке корене који приступају води у сушним периодима“, наводи холандски професор.

Највећи подухват пошумљавања у Кини је Велики зелени зид на сушном и полусушном северу земље. Покренут 1978. године, осмишљен је да успори ширење пустиња. У последњих пет деценија, помогао је да се шумски покривач повећа са око 10 одсто површине Кине 1949. године на више од 25 одсто данас, што је подручје површине Алжира.

Прошле године, владини представници објавили су да је земља завршила озелењавање највеће пустиње, али да ће наставити садњу дрвећа како би зауставили даљу ширење пустиње.

Други велики пројекти озелењавања укључују програм „Зрно за зелено“ и Програм заштите природних шума, оба започета 1999. године. „Зрно за зелено“ подстиче пољопривреднике да претварају њиве у шуме и травњаке, док Програм заштите природних шума забрањује сечу у примарним шумама и подстиче пошумљавање.

Заједно, кинеске иницијативе за обнову екосистема чине 25 одсто глобалног нето повећања лиснате површине између 2000. и 2017. године.

Међутим, озелењавање је драматично изменило водени циклус у Кини, повећавајући и евапотранспирацију и падавине. Да би истражили ове утицаје, научници су користили детаљне податке о евапотранспирацији, падавинама и променама у коришћењу земљишта, као и модел за праћење влаге у атмосфери.

Резултати су показали да је евапотранспирација укупно више порасла него падавине, што значи да је део воде изгубљен у атмосфери, рекао је Стал. Међутим, тренд није био уједначен широм земље, јер ветрови могу пренети воду и до 7.000 километара од извора, што значи да евапотранспирација на једном месту често утиче на падавине на другом.

Истраживачи су открили да је ширење шума у источном монсунском региону и обнављање травњака у остатку земље повећало евапотранспирацију, али да су падавине порасле само у региону Тибетанске висоравни, па су други региони доживели пад доступности воде.

„Иако је водени циклус активнији, на локалном нивоу се губи више воде него раније“, истакао је Стал.

Ово има важне последице по управљање водама, јер је вода у Кини већ неравномерно распоређена. Север има око 20 одсто воде у земљи, али је дом за 46 одсто становништва и 60 одсто обрадивог земљишта, наводи се у студији.

Кинеска влада покушава да реши овај проблем; међутим, мере ће вероватно бити недовољне ако се не узме у обзир прерасподела воде узрокована озелењавањем, наводе Стал и његове колеге.

Обнова екосистема и пошумљавање у другим земљама такође могу утицати на њихов водени циклус.

„Из перспективе водних ресурса, морамо у сваком случају посебно да анализирамо да ли су одређене промене у покривености земљишта корисне или не. То зависи, између осталог, од тога колико и где се вода која одлази у атмосферу поново враћа као падавина“, рекао је Стал.