Šta to „šumi” u okeanu, zvuči kao Levijatan

Od šezdesetih godina prošlog veka naučnici koji istražuju morske dubine bavili su se neobičnim zvukom koji je dolazio iz ledenih voda Antarktika. Posada podmornice koja je bila na tom zadatku opisala je čudan zvuk koji je i jedan od dominantnih zvukova okeana tokom australijske zime. Dali su mu ime „bio-patka”. Zvuk se sastojao od serije impulsa sa intervalom od 3,1 sekunde između dve serije ponavljanja.

Taj zvuk je zbunio naučnike kada su pre nekoliko godina otkrili da ponavlja tokom svake zime i proleća istovremeno u istočnom Vedelovom moru i kod zapadne Australije.

Godinama nakon prvog izveštaja o takozvanoj „bio-patki” iz 1960. godine, naučnici su se trudili da to objasne. Još nemamo potpun odgovor, ali novi rad koji analizira te zvuke sugeriše da podseća na čudan razgovor.

„Otkrili smo da obično postoji nekoliko različitih izvora na različitim lokacijama u okeanu i da u stvari ove zvuke ispuštaju životinje (kitovi) stanovnici okeana”, rekao je Ros Čepman, okeanograf sa Univerziteta Viktorija u Kanadi.

Interesantno je da kada jedan kit ispušta te zvuke, ostali su tihi, kao da ga slušaju u tišini.

Čepmen je predstavio rad svog tima na 187. sastanku Američkog akustičkog društva.

Okeani su veoma veliki, veoma duboki i ljudima je veoma teško da ih istraže. Često se kaže da znamo više o Marsu nego o morskom dnu. Tako da nije iznenađujuće što tamo vrebaju stvari koje nismo videli i ponašanje životinja koje ne možemo da identifikujemo.

„Bio-patka” je prvo zabeležena u vodama Antarktika, a kasnije i na zapadnoj obali Australije.

Odgovor na ovo intrigantno pitanje za naučnike stigao je 2014. godine: koristeći oznake koje su beležile njihovo ponašanje, naučnici su uspeli da povežu zvuk sa kitovima minki (Balaenoptera bonaerensis) na Antarktiku. Kitovi su ispuštali zvuke koji su bili slični snimcima koje ispušta „bio-patka”.

Slučaj nije zatvoren, naučnicima je i dalje veoma interesantan

Okeanograf Čepmen je i posle novih otkrića nastavio da proučava zvuke južnog okeana od 1980-ih, kada su snimci otkrili da se „bio-patka” ili neki od njenih rođaka oglašavaju sa višim frekvencijama, širom Australije i Novog Zelanda.

„Zvuk je bio toliko ponovljiv da u početku nismo mogli da verujemo da je biološki”, objašnjava okeanograf.

Svakog dan smo učili nešto novo o zvuku koji dolazi iz okeana dok smo prikupljali i analizirali podatke – to je bilo zaista uzbudljivo za nas.

Čak i ako zvuk proizvode antarktički kitovi minki, još postoji misterija. Ne znamo svrhu poziva jedinki koje se oglašavaju. Ali Čepmen je relativno siguran da je priroda snimaka koje su on i njegov tim analizirali razgovor.

Misterija je i svrha razgovora među kitovima

„To je uvek bilo pitanje bez odgovora u mom umu. Možda su pričali o večeri, možda su roditelji razgovarali s decom, ili su možda jednostavno komentarisali taj ludi brod koji im je smetao iznad glava”, rekao je Čepmen.

Istraživači kitova misteriju su proglasili razrešenom: antarktički kitovi minki (Balaenoptera bonaerensis) proizvode te neobične zvuke koje dopiru iz dubina okeana.

Ovo otkriće pruža nove uvide u ponašanje ove malo poznate vrste kitova, koja je glavna meta japanskog „naučnog” lova na kitove (Japanci su veoma aktivni sa kitolovom na Antarktiku).

Minke kitovi su brzi plivači i mogu da postignu maksimalnu brzinu od 40 kilometara na sat. Mogu da dostignu dužinu do 10 metara, a teški su oko devet tona. Radoznali su, vesele prirode. Svake zime migriraju u toplije vode. Ispuštaju zvuke jačine do 156 decibela.