Lepota ipak nije samo u oku posmatrača – naučnici otkrili kako je mozak „meri“

Stanite pred sliku Sun Rising Over Water (Sunce izlazi nad vodom) Vilijama Tarnera i obično se dešava nešto neobično. Slika vam zaokuplja pažnju, iako vam je možda teško da objasnite zbog čega. Možda je reč o boji, ravnoteži, kompoziciji ili neobičnoj tišini koju delo kao da prenosi.

Šta god da je u pitanju, to osetite mnogo pre nego što uspete da objasnite. A nepoznata osoba pored vas, koja gleda isto platno sa istim čuđenjem u očima, vrlo verovatno oseća isto.

Često kažemo da je „lepota u oku posmatrača“. Ali pokažite gotovo bilo kome kineski planinski pejzaž obavijen maglom iz vremena dinastije Sung ili nežno naslikanu figuru Mona Lize i skoro svi će se složiti da se pred njima nalazi nešto zadivljujuće.

Lepota deluje kao nešto izrazito lično, a istovremeno neprestano otkrivamo da je doživljavamo i kolektivno. Ta protivrečnost jedna je od dugogodišnjih zagonetki „neuroestetike“ – nauke koja proučava kako mozak reaguje na umetnost i lepotu. Kako se, zapravo, u mozgu formira naš osećaj za lepo?

U najnovijem istraživanju, objavljenom u naučnom časopisu Nature Communications, profesor Deniz Vatansever sa Univerziteta u Kembridžu i njegov tima, pokušali su da mapiraju to zajedničko iskustvo. Otkrili su da mozak, umesto da ga predstavlja kao jedinstvenu celinu, estetski doživljaj deli na dve glavne komponente. Jedna se odnosi na ono što slika prikazuje – bilo da je reč o pejzažu, predmetu ili figuri.

Druga procenjuje koliko nam to pruža zadovoljstvo, oslanjajući se na iste moždane krugove koji reaguju na hranu ili novac. Ta dva različita neuronska sistema kombinuju se i oblikuju svaki naš sud o lepoti dok posmatramo dela vizuelne umetnosti.

Neuronaučnici već dugo raspravljaju o ovom pitanju, polazeći od stanovišta koja se podjednako često nadmeću koliko se i preklapaju. Jedna grupa istraživača uglavnom se usredsređuje na percepciju – na to kako mozak obrađuje kompoziciju, kontrast i formu.

Druga naglašava procenu i nagradu, smeštajući lepotu u moždane sisteme zadužene za vrednovanje. Treća grupa proučava moždane sisteme koji stoje iza mašte i samorefleksije. Svako od ovih stanovišta obuhvata deo stvarnosti, ali su retko sva zajedno ispitivana u okviru jednog istraživanja.

Algoritmi za umetnost

Istraživači su angažovali 34 dobrovoljca da posmatraju 96 tradicionalnih kineskih slika u akvarelu dok su se nalazili u uređaju za magnetnu rezonancu jačine sedam tesla, dovoljno moćnom da registruje male promene u protoku krvi koje ukazuju na moždanu aktivnost. Nakon izlaska iz uređaja, svaki učesnik je ocenio kakva su osećanja slike izazvale kod njega.

Međutim, umesto da neposredno analiziraju te ocene, istraživači su se poslužili alatom iz jednog manje očiglednog izvora – mehanizmima za preporuke na kojima se zasnivaju servisi poput Netfliksa i Spotifaja.

Poznati kao algoritmi kolaborativnog filtriranja, ti alati naročito su dobri u otkrivanju skrivenih obrazaca podudarnosti u preferencijama ljudi. Kada su ih primenili na estetske ocene, identifikovali su dve dimenzije koje su bile u osnovi odgovora svih učesnika.

Prva je slike raspoređivala od onih koje su najviše ličile na figurativne prikaze do onih koje su najviše podsećale na pejzaže, čime je mereno šta svaka slika konceptualno predstavlja. Druga ih je rangirala od najmanje do najviše ocenjenih među svim učesnicima, što predstavlja meru emocionalne, odnosno hedoničke vrednosti – čulnog zadovoljstva koje osoba dobija iz nekog iskustva.

Uprkos tome što obe dimenzije zajedno doprinose celokupnom estetskom doživljaju, mozak ih je zadržavao izrazito razdvojenim. Vizuelni sadržaj tumačen je duž vizuelnih puteva – poznatih moždanih sistema koji omogućavaju da, na primer, razlikujemo lice od nekog prizora.

Hedonička vrednost, s druge strane, dekodirana je na drugom mestu, u dubljim delovima mozga zaduženim za nagradu i zadovoljstvo. Jednostavno rečeno, čini se da mozak vizuelno umetničko delo procenjuje gotovo istim mehanizmom kojim procenjuje i ostatak sveta oko nas.

Menjanje mozga

Takođe smo otkrili da intenzitet kojim mozak kodira taj dvodimenzionalni estetski prostor zavisi od stručnosti osobe u oblasti vizuelnih umetnosti. Razlika se naročito ispoljila u takozvanoj „mreži podrazumevanog režima“ (default mode network), sistemu moždanih veza povezanom sa maštom, svešću, samorefleksijom i stvaranjem značenja – koji nekoliko značajnih teorija smešta u samo središte estetskog iskustva.

Ovi rezultati ukazuju na to da, osim same izloženosti umetnosti, obrazovanje i obuka u oblasti vizuelnih umetnosti, čini se, od samog početka menjaju način na koji mozak predstavlja lepotu.

Taj poslednji zaključak ima veliki značaj. Ako estetski doživljaj ima strukturu koja se može izmeriti u mozgu i ako stvaranje i doživljavanje umetnosti mogu da je preoblikuju, onda umetničko obrazovanje više ne izgleda samo kao vid kulturnog obogaćivanja, već i kao vrsta treninga koji menja način na koji se percepcija, emocije i značenje međusobno povezuju. Kliničke implikacije idu u istom smeru.

Terapije zasnovane na umetnosti za lečenje depresije, traume i demencije već dugo se vrednuju uglavnom na osnovu intuicije i pojedinačnih iskustava. Jasnije neurološko objašnjenje pruža način da ih naučnici ispituju i unapređuju. Konačno, u trenutku kada sve veći broj slika oko nas – u reklamama, dizajnu i na našim ekranima – stvaraju mašine, važnije je nego ikada da znamo kako se lepota predstavlja u ljudskom mozgu.

Uglavnom smo skloni da lepotu posmatramo kao nešto potpuno lično i pretpostavljamo da postavljanjem naučnih pitanja o njoj naučnici maše suštinu. Oslanjajući se na pionirska istraživanja u oblasti neuroestetike, rezultati ovog istraživanja ukazuju na suprotno.

Lepota ima strukturu, a ta struktura nam nešto govori o tome kakva smo bića postali tokom nebrojenih godina evolucije. Mi ne posmatramo svet samo pasivno. Naprotiv, čini se da jednostavno ne možemo da prestanemo da ga procenjujemo prema njegovoj lepoti.