Ispod „Krvavih vodopada“ Antarktika otkriven drevni ekosistem star milionima godina

„Krvavi vodopadi“ (Blood Falls) već decenijama predstavljaju jednu od najneobičnijih prirodnih pojava na Zemlji. Sa bele površine Tejlorovog glečera na Antarktiku sliva se jarkocrveni mlaz koji se uliva u jezero Boni, ostavljajući utisak da iz leda teče krv.

Iako se nekada verovalo da crvenu boju izazivaju alge, naučnici su kasnije utvrdili da je reč o drevnoj, izuzetno slanoj vodi zarobljenoj ispod glečera. Taj rastvor bogat je rastvorenim gvožđem koje, kada dospe u kontakt sa kiseonikom, brzo oksidira i poprima prepoznatljivu rđastocrvenu boju.

Sada je novo istraživanje, objavljeno u časopisu Nature Geoscience, pokazalo da se u tom drevnom sistemu nalazi i izuzetno bogata zajednica mikroorganizama. Tim koji je predvodila mikrobiolog Anđela Zumplis sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu otkrio je da su oni, najverovatnije, potomci drevne morske zajednice koja je od ostatka sveta mogla biti izolovana milionima godina.

Drevno more zarobljeno ispod leda

Krvave vodopade otkrio je još 1911. godine britansko-australijski geolog Tomas Grifit Tejlor tokom istraživačke ekspedicije.

Ispod Tejlorovog glečera nalazi se drevni rezervoar hiperslane vode. Zbog visoke koncentracije soli, ta voda nije zamrzla iako je milionima godina zatvorena ispod debelog sloja leda. Naučnici smatraju da je nastala kada je drevna morska voda ostala zarobljena ispod napredujućeg glečera, gde se zadržala najmanje 1,5 miliona godina.

Do sada su istraživanja ovog neobičnog ekosistema uglavnom bila usmerena na bakterije i arhee – jednostavne jednoćelijske organizme. Međutim, mnogo manje pažnje posvećeno je eukariotskim mikroorganizmima, čije ćelije, za razliku od bakterija, imaju jedro i složeniju unutrašnju organizaciju.

Među njima su i mikroskopske dijatomeje, fotosintetički protisti koji često predstavljaju važne pokazatelje drevnih životnih sredina.

Da bi utvrdili da li su takvi organizmi prisutni ispod Tejlorovog glečera, istraživači su prikupili 167 uzoraka iz okoline Krvavih vodopada, doline Makmerdo, samog crvenog toka, ali i iz sedimenata, leda i mulja.

Zatim su analizirali RNK iz životne sredine, što im je omogućilo da razlikuju organizme koji su trenutno aktivni od onih čiji su ostaci sačuvani samo u obliku DNK.

Rezultati su pokazali da se oko Krvavih vodopada nalazi posebna zajednica eukariotskih mikroorganizama, među kojima su dijatomeje, dinoflagelati, haptofiti i cilijati – grupe koje se danas uglavnom povezuju sa morskim sredinama.

Još značajnije, analiza RNK potvrdila je da su ti organizmi živi i metabolički aktivni.

Potomci zajednice izgubljenog mora

Pošto vetar može da prenosi morske mikroorganizme duboko u kopno, naučnici su proverili da li su ovi organizmi možda dospeli do Krvavih vodopada iz savremenog mora.

Međutim, rezultati nisu podržali tu pretpostavku.

Morski eukarioti bili su koncentrisani upravo oko Krvavih vodopada, a ne širom Suvih dolina Makmerda. Osim toga, mnogi su se genetički razlikovali od svojih savremenih morskih srodnika, što ukazuje na dugotrajnu izolaciju.

To, prema autorima studije, snažno ukazuje da su u pitanju potomci drevne morske zajednice koja je ostala zarobljena kada je morska voda nekada davno preplavila ovu dolinu, pre nego što se Antarktik pretvorio u ledeni kontinent kakav danas poznajemo.

Kako su ti organizmi preživeli tako dug vremenski period, i dalje nije u potpunosti razjašnjeno.

Istraživači smatraju da je upravo izuzetno slana voda predstavljala utočište. So snižava temperaturu zamrzavanja, pa je omogućila opstanak džepova tečne vode ispod glečera čak i dok se okolina ledila. Pojedini organizmi, pokazalo je istraživanje, razvili su i prilagođavanja životu u uslovima visoke slanosti.

Moguće je i da su neke vrste preživele duge periode u stanju mirovanja, aktivirajući se tek kada su uslovi to dozvolili.

Ukoliko je ovo tumačenje tačno, Krvavi vodopadi predstavljaju izuzetno redak primer živih potomaka ekosistema koji je postojao pre formiranja savremenog antarktičkog ledenog pokrivača.

„Ističući ovo područje kao jedinstveno utočište drevnih loza, ova studija postavlja temelje za buduća istraživanja načina na koji reliktni ekosistemi mogu da osvetle promene životne sredine u prošlosti i buduću ranjivost polarnih oblasti“, naveli su autori studije.