Znamo li kada ćemo „nestati“ – šta kažu naučne teorije

Istraživači sa Instituta za budućnost čovečanstva na Univerzitetu u Oksfordu procenjuju da je verovatnoća da ljudska vrsta izumre tokom 21. veka čak jedan prema šest. Ova statistika ne zasniva se na strahu, već na činjenici da smo u poslednjih sto godina stvorili potpuno nove vrste pretnji koje u prirodi nikada ranije nisu postojale.

Sama pomisao da bi ljudska vrsta, sa svom svojom istorijom, kulturom i dostignućima, mogla zauvek da nestane dugo je bila smatrana neverovatnom, čak i jeretičkom. U antičkom svetu, filozofi poput Platona i Aristotela videli su kraj čovečanstva samo kao deo večnog ciklusa obnove.

Verovali smo vekovima da smo neuništivi

Vekovima je dominirala doktrina da su sve vrste, uključujući i našu, neuništive, zaštićene božanskim poretkom ili prirodnim zakonima. Tek je prosvetiteljstvo, sa razvojem geologije i biologije, uzdrmalo ovu sigurnost.

Otkrića fosila izumrlih vrsta, poput onih koje je identifikovao francuski prirodnjak Žorž Kivije početkom 19. veka, dokazala su da nestanak nije samo moguć već i prirodan proces.

Prirodni rizici su tokom istorije već dokazali svoju destruktivnu moć kroz pet velikih masovnih izumiranja. Najstrašnije među njima, permsko-trijasko izumiranje od pre 252 miliona godina, obrisalo je više od 70 odsto svih živih bića na planeti. Glavni krivac bile su masovne vulkanske erupcije u Sibiru, koje su oslobodile ogromne količine ugljen-dioksida, zakiselile okeane i dovele do potpunog kolapsa ekosistema.

Ako posmatramo biološku i paleontološku istoriju, prosečan životni vek jedne vrste sisara na Zemlji iznosi između jednog i dva miliona godina pre nego što izumre ili evoluira u nešto drugo.

Pošto je moderna ljudska vrsta, homosapijens, stara tek oko 300.000 godina, naučnici naglašavaju da se nalazimo u samom povoju svog biološkog veka, ali da smo razvili tehnologije koje taj vek mogu drastično da skrate.

Kako je pisao Čarls Darvin

Kada je Čarls Darvin objavio delo „O poreklu vrsta“, ideja o izumiranju postala je ključni deo teorije evolucije. Od tog trenutka, pitanje više nije bilo da li čovečanstvo može da nestane, već kako. Ova promena u razmišljanju pokrenula je lavinu spekulacija, od pesama Lorda Bajrona o uništenju života na Zemlji do romana Meri Šeli „Poslednji čovek“, koji opisuje svet opustošen misterioznom kugom.

U dvadesetom veku, sa stvaranjem nuklearnog oružja, strah je postao opipljiv. Čovečanstvo je prvi put posedovalo tehnologiju za sopstveno uništenje, što je obeležilo novu eru u proučavanju ljudskog izumiranja.

Pretnje koje smo sami stvorili – antropogeni rizici

Stručnjaci su uglavnom saglasni da su među najvećim rizicima koji ugrožavaju naš opstanak na planeti upravo oni koje smo sami stvorili, takozvani antropogeni rizici. Dok smo kao vrsta preživeli stotine hiljada godina suočeni sa prirodnim opasnostima, tehnološki napredak poslednjih decenija stvorio je pretnje bez presedana.

Nuklearni rat ostaje jedna od najočiglednijih. Iako se verovatnoća globalnog sukoba smanjila nakon Hladnog rata, ponovne tenzije i modernizacija arsenala održavaju ovaj rizik živim. Pored direktnog uništenja, takav rat bi mogao da izazove „nuklearnu zimu“, u kojoj bi dim i čađ blokirali sunčevu svetlost, što bi dovelo do kolapsa poljoprivrede i masovne gladi.

Razvoj biotehnologije otvorio je vrata stvaranju sintetičkih patogena

Dok su prirodne pandemije kroz istoriju odnosile milione života, genetski modifikovan virus mogao bi da kombinuje najgore osobine poznatih bolesti: visoku zaraznost, dugačak period inkubacije i stopostotnu smrtnost.

Takav patogen, bilo da je slučajno pušten iz laboratorije ili namerno upotrebljen kao biološko oružje, mogao bi da se proširi svetom pre nego što bismo uspeli da reagujemo.

Najzad, tu je i veštačka inteligencija (AI). Vodeći svetski stručnjaci upozoravaju da bi razvoj superinteligencije, mašine daleko pametnije od ljudi, mogao da predstavlja egzistencijalni rizik ako njeni ciljevi ne budu savršeno usklađeni sa našim.

Problem nije u tome što bi AI postala zlonamerna, već što bi u potrazi za ostvarenjem svojih ciljeva mogla da nas posmatra kao prepreku, sa katastrofalnim posledicama.

Kosmička lutrija i geološke tempirane bombe

Iako su antropogeni rizici u fokusu, ne smemo zaboraviti ni prirodne katastrofe koje imaju moć da zbrišu civilizaciju. Udar asteroida prečnika nekoliko kilometara oslobodio bi energiju hiljadama puta veću od najveće nuklearne bombe.

Primarna opasnost ne bi bila sama eksplozija, već „udarna zima“, izazvana prašinom koja bi zaklonila Sunce. Sličan scenario mogao bi da izazove i supervulkan. Erupcija kaldere poput one u Jeloustonu izbacila bi u atmosferu ogromne količine pepela i sumpor-dioksida, što bi izazvalo globalno zahlađenje, uništilo useve i dovelo do kolapsa ekosistema. Iako su ovakvi događaji retki, geološki zapisi potvrđuju da se dešavaju u intervalima od nekoliko desetina ili stotina hiljada godina.

Ono što dodatno zabrinjava jeste način na koji se ovi različiti rizici prepliću, stvarajući ono što analitičari nazivaju konceptom polikrize.

Klimatske promene mogu da izazovu nestašicu hrane, što dovodi do političke nestabilnosti i sukoba, a sve to nas čini ranjivijim na pandemiju. Naš globalno povezan sistem, iako efikasan, istovremeno je i krhak.

Poremećaj u jednom delu sveta može se poput talasa proširiti kroz lance snabdevanja, finansijska tržišta i digitalne mreže, pojačavajući početni šok do katastrofalnih razmera.

Filozof sa Oksforda Derek Parfit postavio je misaoni eksperiment koji sugeriše pravu meru onoga što je na ulogu. Zamislite tri scenarija: mir; nuklearni rat koji ubija 99 odsto svetske populacije – nuklearni rat koji ubija 100 odsto populacije.

Većina ljudi bi rekla da je razlika između prvog i drugog scenarija veća nego između drugog i trećeg. Parfit tvrdi suprotno: razlika između 99 i 100 odsto je neuporedivo veća. Gubitak od 99 odsto je nezamisliva tragedija, ali čovečanstvo bi preživelo. Gubitak od 100 odsto znači uništenje ne samo sadašnjosti već i celokupne budućnosti.

Ta budućnost je, prema procenama, ogromna. Zemlja će ostati naseljiva još oko milijardu godina. Ako bi čovečanstvo opstalo, potencijal za buduće generacije, za njihova iskustva, umetnost i saznanja, gotovo je beskonačan.

Iz te perspektive, smanjenje egzistencijalnog rizika, čak i za najmanji procenat, postaje jedan od najvažnijih moralnih imperativa našeg vremena. Kako je to formulisao Karl Sagan, izumiranje nije samo smrt milijardi već „poništavanje celokupnog ljudskog poduhvata“.