"Најлепши дан или Фигарова женидба" у позоришту Јозефштат

Зато је у бечком позоришту Јозефштат за прву јесењу премијеру на коморној сцени одабрана „Фигарова женидба“, али не она Бомаршеова од пре два ипо века, већ у обради аустријског писца Петра Туринија из 1972. Тешко је у том рококо-водвиљу на први поглед препознати позив на револуцију, али управо га такав глас бије након свих ових година од настанка.

Француски аутор Бомарше (1732-1799) је око свог јунака Фигара написао трилогију, од које су два прва дела, „Севиљски берберин“ и „Диван дан или Фигарова женидба“ постигла светску славу.

Политика се од почетка препознала као главни, а неименовани лик у комаду, важнији од самог Фигара, грофа Алмавиве или Сузане.

Двор у Паризу је скоро шест година кочио премијеру „Фигарове женидбе“, оптужујући аутора да то није позориште, већ позив на друштвени непослух, револуцију и рушење монархије. Комад је први пут изведен 1784. уз овације, чак и од стране аристократске публике.Славу Фигара је додатно учврстила Моцартова опера (либрето Лоренцо да Понте), која је уследила убрзо потом, само две године касније. И код Моцарта је двор, сада аустријски, правио проблеме. Цар Јозеф Други се успротивио зато што се пре њега француски краљ Луј XVI успротивио.

Била је то солидарност на највишем нивоу, међу крунисаним главама.

Када је 1789, пет година после позоришне премијере „Женидбе“, три године после оперске, заиста избила револуција, са кулминацијом у крвавом терору против краља, аристократије, идеолошких противника, онда неселективно и обичног и случајног света, политички статус комада је био зацементиран. Револуционарни ехо-ефекат се дефинитивно закачио за Бомаршеовог Фигара.

Рођен је стереотип који се понавља до данас, да је „Фигарова женидба“ весник револуције. Ко је игра, игра се са ватром. Наравно да директна узрочно-последична веза не постоји и да Француска револуција није избила зато што је Робеспјер добио идеју кад је гледао Бомаршеов комад. Исто тако ни до руске Октобарске револуције није дошло зато што је Лењин у немачком егзилу слушао Моцартову оперу.

Фигаро као револуционарни код

Као радња, као испричана прича, „Фигарова женидба“ је анахронизам. Комад је преживео, уз то остао у добром здрављу, зато што се трансформисао у код за препознавање политичких потреса.

Или као позоришно кодирани „осећај за олују“, да цитирамо наслов књиге југословенског и хрватског песника Горана Бабића из 1987.

Гроф Алмавива је срећно ожењен, иако се тога више не сећа. Његов слуга Фигаро је заљубљен у Сузану, слушкињу грофице Алмавива. Гроф себе види као просвећеног аристократу, и на први поглед јесте. Укинуо је право прве брачне ноћи/ius primae noctis, не инсистира на строгој етикецији са служинчади, не држи стриктну социјалну баријеру према нижима. Међутим, зна се ко је газда.

Алмавива допушта брак Фигара и Сузане, али инсистира на свом праву прве ноћи са младом, оном истом феудалном праву које је као просветљени аристократа сам укинуо.

Дефиниција опште револуционарне ситуације одмах постаје јасна. Они којима се влада, у овом случају Трећи сталеж/грађанство, очекују више прва него што их тренутно уживају. Владаоци, у овом случају Други сталеж/аристократија, иде корак назад у односу на права која су већ допустили обичним грађанима.

Бомаршеова порука, мишљена и демонстрирана, иако не и написана: Револуције се радјају кад више ниједна страна не прихвата статус кво.

Бомарше тај закључак није дао експлицитно, најпре зато што је то уметност, а она не сме да буде експлицитна, посебно не политички експлицитна, јер је онда лоша уметност, ако уопште било каква. Други разлог, аутор је желео да његов текст буде игран за живота, па је експлозивну политичку поруку умотао у љубавну комедију под месечином.

Епилог Бомаршеове и Моцартове „Фигарове женидбе“ је весела игра са пресвлачењем и заменом идентитета, где свако на крају остане са правим и легалним партнером. Сви живи и срећни.

„Диван дан“ постаје „Најдивнији дан“

Такав баналан епилог није био достојан експлозивне политичке нити. Зато су почеле модерне обраде Бомаршеовог предлошка, с мање месечине, више горчине.

Заплет је остао исти, крај је увек дописиван изнова. Најпре је Еден фон Хорват 1937 написао црну комедију „Фигаро се разводи“. Гроф и грофица Алмавива, Фигаро и Сузана завршавају као емигранти који беже од револуције.

Онда је познати аустријски драмски писац Петер Турини 1972 написао верзију „Најдивнији дан“, која алудира на алтернативни Бомаршеов наслов „Диван дан или Фигарова женидба“. Турини иде добар корак даље од Хорвата и од Фигара ствара трагикомедију. После јурњаве, љубакања и пресвлачења, Фигаро убија Алмавиву.

Немачка редитаљка Ана Стиепани је у верзији изведеној на камерној сцени позоришта Јозефштат сада отишла још један корак даље од Туринија. После сценске јурњаве и скакања на трамполину, кад се гледаоци уљуљају у ласциван рококо хумор, Фигарова невеста Сузана убија грофа.

И више од тога. У последњој сцени која се игра као театар сенки, три фигуре ножевима избоду Алмавиву – Сузана, Фигаро и грофица, Алмавивина жена.

Интерпретација епилога је, да револуционарну ситуацију комплетирају дифузни, мраком прекривени револуционарни субјекти. Паралелна тема је промена лојалности и афилијације у последњи час, као у случају грофице.

Што се више игра, „Фигарова женидба“ постаје све крвавија.

Ја, Клаудије 

Театар у Јозефштату се последњих година налази у сталном уметничком и медијском успону.

Ансамбл је динамичан, продукције друштвено релевантне и камуфлирано политичке.

Од овог септембра је кућа добила и нову директорку, познату аустријску театрологињу Марие Резер (Rötzer). Она је у старту кренула оштро, с револуционарно кодираним комадом о Фигару.

Аустрија је вероватно последња европска земља где би избила револуција, али Фигаро у репертоару значи да се се реагује на општу атмосферу радикалних промена у Европи и шире.

Фигара игра Клаудиус вон Штолцман, носилац Нестроја, највише аустријске позоришне награде. 

Клаудиус је већ два пута гостовао у културном програму РТС-а, једном као „Феликс Крул“ Томаса Мана, други пут као Шекспиров „Хамлет“, оба пута директно после премијере.

Стиепани, Столзман и читав добро уигран ансамбл, представља старог Бомаршеа као левичарског трибуна новог типа – моралан, хуманистички и чист, уз то бескомпромисан и анониман.

Питање је наравно, не само како се данас игра Фигаро у Бечу, већ како би се данас играо у Београду, на БИТЕФУ, НЕ-БИТЕФУ, или било којој другој српској сцени која негује добар театар.