Svi smo pomalo „narcisi" – kako korisni termini postaju prazni klišei

Narcističke osobine su prilično česte – većina nas uživa u malo divljenja ili pohvale, ponekad se osećamo povređeni kritikama i provodimo adolescenciju negujući tajno uverenje da smo možda zapravo posebni.

U umerenim količinama, ove osobine ličnosti jačaju samopoštovanje koje nam je potrebno da bismo funkcionisali u svetu. One nas ne čine nužno „narcisom“ – nekim sa narcističkim poremećajem ličnosti (NPL), retkim stanjem koje karakteriše grandioznost, preokupacija moći i statusom, nedostatak empatije, arogancija i obrazac eksploatacije, naglašava Lora Kenedi. 

Osećaj da ste mobingovani zbog slabog učinka na poslu ili zaboravljanje da odgovorite porukom prijatelju nisu osnova za kliničku dijagnozu. To su samo obična ljudska iskustva. 

„Narcis“ se nekada jasno eksplicitno odnosio na ovu kliničku kategorizaciju. Sada pozajmljujemo ovu reč opterećenu vrednostima da bismo patologizovali ljude koji nas razočaravaju ili iritiraju, pretvarajući je u kulturnu skraćenicu za standardnu nepromišljenost, sebičnost i loše ponašanje na mreži.

Crpeći tehnički jezik iz jedne oblasti i primenjujući ga u drugoj, zamagljujemo granicu između opisivanja stvarnosti i njenog preuveličavanja. Rezultat je da reči koje koristimo na ovaj način nose jasne asocijacije, ali više ne i jasna značenja, i mogu izgubiti svoju korisnost u tom procesu.

„Konceptualno istezanje“

Godine 1970, politički teoretičar Đovani Sartori je opisao ovo pomeranje značenja kao „konceptualno istezanje“. Sartori je tvrdio da se to dešava kada se reči ili fraze previše udalje od uslova koji su ih prvobitno učvrstili. One postepeno gube vrednost, zadržavajući svoj emocionalni i moralni naboj dok gube jasnoću.

U svakodnevnoj upotrebi, „narcis“ se pretvorio iz kliničke dijagnoze u neku vrstu suda o nečijem ponašanju, ali zadržava moralnu ozbiljnost – i društvenu stigmu – koju često povezujemo sa poremećajem mentalnog zdravlja.

Kada nekoga nazovemo narcisom, ne postavljamo kliničku dijagnozu. Pozajmljujemo termin iz jedne sfere i rastežemo ga da bi obavljao drugu funkciju u drugoj – u ovom slučaju, da bismo podigli ozbiljnost našeg moralnog suda.

Konceptualno istezanje je svuda oko nas. „Zdravlje i blagostanje“ mogu označavati ili harmonično funkcionišuće ljudsko telo ili marketinški tekst za sumnjivi dodatak kolagena. Luksuzna krema za stopala je označena kao „održiva“ jer je pola tube napravljen od reciklirane plastike, a na društvenim mrežama „autentičnost“ je postala reč za ljude koji zarađuju za život konstruišući veoma profitabilnu optiku života iz snova.

Konceptualno istezanje oblikuje i politiku. Zato feministkinja četvrtog talasa može nazvati seksualni rad „osnaživanjem“, dok ga feministkinja drugog talasa naziva „eksploatacijom“, pri čemu je svaka sigurna da je njihov feminizam istinitiji.

Sam termin „seksualni rad“ se zasniva na onome što psiholog Stiven Pinker naziva eufemizmom „traka za trčanje“ – ciklus zamene reči za stigmatizovane koncepte (kao što je prostitucija) novim u pokušaju da se oslobode svog društvenog ili moralnog prtljaga. Kako Pinker primećuje, ovo generalno ne funkcioniše: Nova reč jednostavno nasleđuje iste asocijacije kao i stara.

Dok eufemizam „traka za trčanje“ zamenjuje etiketu stalnim konceptom, konceptualno rastezanje zadržava etiketu, ali zamagljuje koncept. Zato se reč "woke“ (biđenje) promenila od prideva koji znači svest i označava određeni pristup pitanjima socijalne pravde u dvhiljadedesetim godinama do politički pežorativne etikete.

U roku od jedne decenije, reč "woke“ je od relativno jasnog i fiksiranog značenja postala toliko nestabilan i osporavajući koncept da se srušila pod teretom suprotstavljenih tumačenja. Konceptualno rastezanje je učinilo reč nekoherentnom – kada jednom može da znači bilo šta, ona zapravo ne znači ništa, dodaje Kenedijeva.

Sartori je nastavio nit koja se provlači kroz istoriju filozofije. Aristotel je smatrao da je definicija temelj razumevanja; Vitgenštajn nas je upozoravao da je „značenje reči njena upotreba u jeziku“, zavisno od konteksta u kojem se koristi. Filozofi su dugo brinuli o tome šta se može dogoditi kada koncepti razviju propustljive granice.

Na kraju krajeva, način na koji koristimo reči oblikuje način na koji razmišljamo – kada naš jezik izgubi jasnoću, tako se menjaju i ideje koje pokušavamo da prenesemo. Ako opišemo nezgodan razgovor za posao kao „traumatičan“ ili govor koji ne odobravamo kao oblik „nasilja“, nemamo ove jasne i jake termine da nedvosmisleno imenujemo slučajeve i kontekste koje oni tehnički opisuju.

Deskriptivno naspram normativnog

Konceptualno rastezanje nije uvek negativno. Deskriptivno rastezanje se dešava kada se obim termina proširi kako bi se uzele u obzir nove realnosti. To je evolucija, a ne deformacija. Reči poput „okruženje“ ili „zajednica“ mogu se rastegnuti bez potkopavanja integriteta originalnog koncepta. Zajednica može biti i zajednička lokacija i zajednički identitet.

Normativno istezanje funkcioniše drugačije. Radi se o ubeđivanju, a ne o opisivanju, i o primeni jezika koji koristimo na moralni ili ideološki rad. Ako kolegu koji je podgrevao lososa u mikrotalasnoj pećnici u kancelariji nazovem „narcisom“, dajem moralnu izjavu o njihovom ponašanju i uzdižem njegovo nekolegijalno podgrevanje ribe iznad nivoa svakodnevnog prestupa.

Ideja kulturnog ili jezičkog „genocida“ pozajmljuje se iz originalne definicije genocida Rafaela Lemkina kao oblika namernog istrebljenja nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe. Kada se određeni događaji, i pored toga što su nasilni i ozbiljni, označavaju kao genocid – oni ne odgovaraju konceptu koje je Lemkin skovao 1944. godine. Onda se tu otvara prostor za debatu. Značenje se rasteže i postaje nejasnije jer se koncepti bez jasne veze grupišu kao slični.

Normativno rastezanje teži da nagriza značenje, dok deskriptivno rastezanje može usavršiti naš jezik povećanjem jasnoće ističe Lora Kenedi. 

Nemačko-američki filozof Erik Fegelin, koji je pobegao iz Austrije kada su je nacisti anektirali 1938. godine, opisao je proces kojim ideje postaju žrtve jezika koji se koristi za njihovo izražavanje kao „deformaciju“. Zanimalo ga je kako se ideologije koje nastaju kao odgovor na stvarne fenomene odvajaju od stvarnosti; koncepti gube vezu sa onim na šta su se nekada odnosili, a razlika između simbola i stvari koju simbolizuje se gubi.

Kada simbol više ne predstavlja stvarnost, već počinje da je zamenjuje, tvrdio je, gubimo sposobnost da razlikujemo slogane od istine. Naša stvarnost postaje iskrivljena jezikom, a ne opisana njime.

Ovo je opasnost konceptualnog rastezanja u našem kulturnom trenutku. Na mreži, viralnost (popularnost) je moćnija od istinitosti. Što su reči nejasnije i emocionalnije rezonantnije, to više pažnje privlače u našem digitalnom pejzažu. Iako se konceptualno rastezanje može osećati kao evolucija novih ideja, ono često deluje kao zamena.

Iskrivljujemo stare termine kako bismo ih uklopili u nove fenomene na koje se baš i ne odnose, i u tom procesu gubimo nešto od naše veze sa stvarnošću. Luksuzna krema za stopala zapravo nije održiva. Tvoja dosadna tetka verovatno nije narcistička ličnost. Zemlja bez slobodnih izbora nije zapravo demokratija.

Konceptualno rastezanje može da uništi jasnoću, ali takođe otkriva gde je treba povratiti.