Da li su naši kućni ljubimci postali neurodivergentni? Naučnici imaju zanimljivu pretpostavku

Kako smo došli do „neurodivergentnih" pasa i mačaka ?

Dr Katja Hil sa Univerziteta u Sidneju napominje da selekcija zasnovana na izgledu i poslušnosti nije slučajna.

Kada biramo najumiljatije mačiće, najprivrženije štence ili one sa „najčudnijim" i najsimpatičnijim karakteristikama, možda zapravo biramo životinje koje imaju neuobičajene obrasce reagovanja na svet.

Neka ponašanja poput izuzetne vezanosti za vlasnika, pojačane razdražljivosti, jake reakcije na zvukove, preterane stidljivosti ili ekstremne razigranosti  naučnici sve češće porede sa ljudskim neurodivergentnim osobinama.

Poenta nije da su životinje „bolesne" ili „problematične", već da funkcionišu na drugačiji način koji evolucija u divljini ne bi favorizovala, ali je u ljudskom okruženju postao poželjan ili bar prihvatljiv.

Udomaćivanje kao evolucioni eksperiment

Tokom hiljada godina ljudi su nesvesno oblikovali temperament domaćih životinja. Dok su divlji preci morali da budu oprezni, samostalni i izuzetno prilagodljivi, kućni ljubimci nisu morali da brinu o hrani, opasnostima niti opstanku.

To je otvorilo prostor za razvoj osobina koje bi u prirodi bile „neisplative", ali u kućnom okruženju mogu biti šarmantne ili praktične.

Naučnici navode da je današnji pas zapravo često nalik „večnom detetu" vuka – razigran, emotivno direktan, ponekad impulsivan. Slično, mnoge rase mačaka razvile su ponašanja koja se u divljini retko viđaju – vokalizaciju upućenu čoveku, neobičnu društvenost ili preteranu privrženost.

Zašto je ovo važno?

Razumevanje neurodivergentnih obrazaca kod životinja ne služi etiketiranju, već boljoj brizi. Ako pas „preburno" reaguje na zvukove, to ne mora biti neposlušnost, ako se mačka krije od gostiju, to ne znači da je „razmažena". To može biti deo njihovog neurološkog profila.

Hil naglašava da je poenta u empatiji. Kao što ljudi sve više prihvataju neurodivergentnost kao deo prirodne raznolikosti, tako bi i vlasnici trebalo da razumeju da ljubimci nisu dizajnirani da budu savršeni, predvidivi i uniformni.

Zanimljiva pretpostavka sa velikim posledicama

Ako je tačno da smo „odgajili" neurodivergentnost kod kućnih ljubimaca, to otvara niz pitanja za buduća istraživanja – da li određene rase imaju predispozicije za specifične obrasce ponašanja? Da li treba prilagoditi metode obuke? Šta to govori o našem uticaju na evoluciju životinja koje žive uz nas?

Iako za sada ne postoji konačan dokaz, ideja nudi svež i intrigantan pogled na odnos čoveka i životinje. Ona nas podseća da je udomaćivanje životinja živ proces koji i danas traje.

To je proces u kome mi, čini se, utičemo i na to kako naši psi i mačke izgledaju, kroz dugotrajno selektivno uzgajanje, i na to kako razmišljaju.