Mumificirani tumatski „štenci“ stari 14.000 godina uopšte nisu bili psi

Još uvek prekriveni krznom i očuvani u ledu hiljadama godina, takozvani tumatski štenci, u stomacima i dalje imaju delove poslednjeg obroka, uključujući meso runastog nosoroga i perje male ptice zvane pliska.

Ranije se smatralo da su to rani pripitomljeni psi ili vukovi koji su živeli u blizini ljudi, ali ostaci životinja pronađeni su u blizini kostiju runastog mamuta kojeg su ljudi spalili i isekli, što sugeriše da su živeli u blizini mesta gde su ljudi klali mamute.

Analizirajući genetske podatke sadržaja creva i hemijske tragove u kostima, zubima i mekom tkivu, istraživači su došli do zaključka da su mumificirane životinje bile dvomesečni mladunci vukova koji nisu pokazivali znakove interakcije sa ljudima, navodi se u strušnom časopisu Quaternary Research.

Nijedno od mumificiranih mladunaca vuka, za koje se veruje da su sestre, ne pokazuje znake da su napadnuti ili povređeni, što ukazuje na to da su iznenada uginuli kada se njihova podzemna jazbina urušila i zarobila ih unutra pre više od 14.000 godina.

Urušavanje jazbine je možda izazvano pokretanjem klizišta, navodi se u studiji.

Obilje podataka dobijenih od mladunaca rasvetljava svakodnevni život životinja iz ledenog doba, uključujući i način na koji su se hranile, koji je, po svemu sudeći, sličan onom kod modernih vukova.

„Bilo je neverovatno pronaći dve sestre iz ovog perioda tako dobro očuvane, ali još neverovatnije je što sada možemo da ispričamo toliko toga o njima, sve do poslednjeg obroka koji su pojele. Iako će mnogi biti razočarani što su ove životinje gotovo sigurno vukovi, a ne rano pripitomljeni psi, one su nam pomogle da bolje razumemo okruženje u to vreme, zatim kako su ove životinje živele i da su vukovi od pre više od 14.000 godina izuzetno slični modernim vukovima“, napisala je u saopštenju vodeća autorka studije An Katrin Viborg Runge, bivši doktorand na Univerzitetu u Jorku i Univerzitetu u Kopenhagenu.

Različita istraživanja štenaca i drugih očuvanih primeraka takođe ilustruju koliko je teško dokazati kada su psi, koji se smatraju prvim pripitomljenim životinjama, postali deo ljudskog društva.

Otkrivanje prehrambenih navika mladunaca

Zarobljeni u otopljenom permafrostu, tumatski štenci otkriveni su pojedinačno na lokalitetu Sjalak, oko 40 kilometara od najbližeg sela Tumat. Jedna sestra 2011. godine, a druga 2015. godine. Stare su otprilike između 14.046 i 14.965 godina.

Dlaka, koža, kandže i ceo sadržaj želuca mogu ostati očuvani decenijama u odgovarajućim uslovima, rekao je koautor studije dr Nejtan Vels, predavač arheologije na Univerzitetu u Jorku u Engleskoj.

„Najviše me iznenađuje to što su arheolozi uspeli da otkriju drugo štene kod Tumata nekoliko godina nakon prvog. Veoma je retko pronaći dve jedinke koje su tako dobro očuvane, a onda se još ispostavilo da su u srodstvu. To je izvanredno“, istakla je Rungeova za Si-En-En.

Poput modernih vukova, mladunci su jeli i meso i biljke. Iako bi se pomislilo da je runasti nosorog bio prilično veliki plen za vukove, komad kože tog nosoroga u stomaku jednog mladunca dokaz je o tome šta su ove životinje imale na meniju. Koža nosoroga, sa svetlim krznom, bila je samo delimično svarena, što sugeriše da su se mladunci odmarali u svom gnezdu i uginuli ubrzo nakon poslednjeg obroka, objasnila je An Katrin Viborg Runge.

Boja krzna runastog nosoroga poklapa se sa bojom jedinke za koju je, na osnovu prethodnih istraživanja, utvrđeno da je mladi runasti nosoroga pronađenog nedaleko u permafrostu. Odrasli runasti nosorozi su verovatno imali tamnije krzno. Čopor odraslih vukova je ulovio mladog nosoroga i doneo ga u jazbinu da bi nahranio mladunce, opisuju autori studije.

„Lov na životinju veličine runastog nosoroga, čak i na mladunče, sugeriše da su ovi vukovi možda veći od vukova koje danas vidimo“, napisao je dr Vels u saopštenju.

Istraživači su takođe analizirali sitne biljne ostatke koji su se pretvorili u fosile u stomacima mladunaca, otkrivajući da su vukovi živeli u suvom, donekle blagom okruženju koje je moglo da podrži raznovrsnu vegetaciju, uključujući prerijske trave, vrbe i žbunje. Osim toga što su jeli čvrstu hranu, mladunci su verovatno i dalje sisali majčino mleko, kažu istraživači.

Ono što naučnici nisu pronašli jesu dokazi da su mamuti bili deo ishrane mladunaca, što znači da je malo verovatno da su ljudi na toj lokaciji hranili vukove. Da li je, međutim, moguće da su ljudi mladuncima davali meso runastog nosoroga? To je nešto što je dr Nejtan Vels razmatrao, ali sada veruje da dokazi ukazuju u drugom smeru.

„Znamo da moderni vukovi love velike životinje poput losa, jelena i mošusnog govečeta, i svako ko gleda dokumentarce o životinjama zna da vukovi kada love, koriste princip izdvajanja mladih ili slabijih jedinki. Naginjem tumačenju da su tumatski štenci hranjeni komadima mladog runastog nosoroga (od strane odraslih vukova)“, napisao je dr Vejls u imejlu.

Poreklo mesa nosoroga je nemoguće utvrditi – čopor vukova je mogao da lovi mladog nosoroga ili da ga uzme sa lešine ili čak sa mesta klanja – ali s obzirom na starost mladunaca i činjenicu da se jazbina srušila na njih, čini se manje verovatnim da su ih ljudi direktno hranili, navodi Rungeova.

To što su mladunci odgajani u jazbini i ako ih je hranio njihov čopor, slično načinu na koji se vukovi danas razmnožavaju i odgajaju svoje mladunce, dodatno sugeriše na to da su tumatski štenci bili vukovi, a ne psi, rekao je dr Vejls.

Psi protiv vukova

Slikanje šire slike života vukova iz ledenog doba je teško jer nisu pronađeni pisani izvori ili pećinska umetnost koja ih prikazuje, pa nije jasno kako bi tadašnji čopori i drevni ljudi ragovali jedni na druge, istakla je Rungeova.

„Moramo pokušati da objasnimo sopstvene predrasude i predrasude zasnovane na današnjim interakcijama čoveka i vuka. A onda moramo da prihvatimo saznanje da nikada nećemo moći da odgovorimo na neka od pitanja“.

Istraživači i dalje pokušavaju da shvate kako su pripitomljeni psi postali pratioci ljudi. Jedna hipoteza je da su vukovi živeli blizu ljudi i uzimali njihovu hranu. Ali proces pripitomljavanja bi trajao generacijama i zahtevao bi od ljudi da tolerišu ovo ponašanje.

Druga hipoteza je da su ljudi aktivno hvatali i odgajali vukove, što je dovelo do toga da neki od njih budu izolovani od divljih populacija, što je dovelo do pojave ranih pasa.

Prethodni DNK testovi sprovedeni nad mladuncima sugerisali su da bi mogli poticati od sada izumrle populacije vukova i populacije koja nije služila kao genetski most do modernih pasa.

„Kada govorimo o poreklu pasa, govorimo o prvoj pripitomljenoj životinji. I upravo iz tog razloga, naučnici moraju imati zaista čvrste dokaze da bi tvrdili nešto o ranim psima“, upozorio je dr Vejls.

Prema njegovim rečima, svi dokazi koje su autori nove studije pronašli, govore u prilog tvrdnjama da su vukovi živeli nezavisno od ljudi.

„Danas legla često broje više od dva mladunca i moguće je da su tumatski štenci imali braću i sestre koji su izbegli ovu sudbinu. Možda postoji i više mladunaca skrivenih u permafrostu ili izgubljenih zbog erozije“, rekao je Vels.

Utvrđivanje gde i kada su psi pripitomljeni i dalje je neka vrsta Svetog grala u arheologiji, evolucionoj biologiji i istraživanju drevne DNK, podseća dr Linus Girdland-Flink, predavač biomolekularne arheologije na Univerzitetu u Aberdinu u Škotskoj. Iako se Girdland-Flinkovo polje istraživanja odnosi na drevne vukove i pse, on nije učestvovao u novoj studiji.

Ali utvrđivanje da li su mumificirani ostaci poput štenaca pronađenih na lokalitetu Tumata, bili rani domaći psi, divlji vukovi, strvinari ili pripitomljene jedinke nije jednostavno zbog fragmentiranog arheološkog zapisa. Nijedan dokaz ne može dovesti do definitivnog odgovora. A još je teže napraviti poređenje koje uključuje mladunce jer ponašanje odraslih jedinki pomaže u razlikovanju divljih vukova i pripitomljenih pasa.

„Umesto toga, moramo da objedinimo različite dokaze – arheološke, morfološke, genetske, ekološke – i razmislimo o tome kako se svi oni uklapaju“, napisao je dr Girdland-Flink i pozdravio novu multidisciplinarnu ponovnu analizu tumatskih štenaca.

Girdland-Flink nije bio iznenađen što mladunci nisu dovedeni u vezu sa mestom klanja mamuta, što je nedostatak važnih dokaza. A u kombinaciji sa nedostatkom jakih genetskih veza sa domaćim psima, složio se da mladunci moraju poticati iz populacije vukova koja nije živela sa ljudima.