Kako naš mozak zna šta je stvarno

Kada ste poslednji put halucinirali? „Vizije se mnogo češće javljaju među zdravim ljudima nego što se uopšte sumnja“, napisao je psiholog iz 19. veka, ser Frensis Galton. Ako ostavimo po strani živopisan, često emotivan, bioskop iz naših snova, svi smo ranjiviji u pogledu „viđenja stvarnosti“ nego što bismo na prvi pogled mogli da pretpostavimo.

Otprilike četiri petine ljudi koji su nedavno izgubili blisku osobu prijavili su susret sa njom: najčešće živ osećaj njenog prisustva, a neki čuju, vide ili čak razgovaraju sa njima. Do 60 odsto ljudi koji izgube vid u kasnijem životu vidi stvari koje ne postoje, ponekad ekstravagantne slike kao što su „dva mladića... koji nose veličanstvene ogrtače... šešire... ukrašene srebrom” što je jedan od prvih prijavljenih slučajeva sindroma Čarlsa Bonea, kako je ovaj fenomen poznat, pre nego što se slika „rasprši”.

Dvadesetogodišnja žena koja je 12 sati imala povez preko očiju videla je „gradove, nebo, kaleidoskope, lavove i zalaske sunca tako sjajne da su joj ’zaslepele oči‘“. Nakon gubitka udova, većina ljudi ima „konstantan ili povremeni fantomski osećaj” nepostojećeg dela tela, kako je naveo Vir Mičel, američki neurolog koji je skovao termin fantomski ud nakon proučavanja 90 slučajeva iz Američkog građanskog rata.

Piloti na dugim letovima, putnici kroz snežne mećave i pustinje, zatvorenici i taoci u mraku; svi njihovi nemirni mozgovi su skloni da vide stvari koje ne postoje.

Ovi primeri se odnose na viziju, naš dominantni modalitet čula, ali druga čula takođe mogu da generišu ubedljive halucinacije: oko jedan od nas deset će u nekom trenutku čuti glas koji izgleda da dolazi spolja, ali se ustanovi da ga je sam generisao. Za jednog od 100 – ne računajući psihijatrijske slučajeve – ovo se dešava redovno.

Kako naši umovi i mozgovi kuju zaveru da stvore ova varljiva iskustva?

Studije namernih slika – gde se subjektima kaže da „zamisle jabuku” – i halucinacije pokazuju da su izrezane iz iste tkanine: oba uključuju aktivnost u senzornim regionima mozga. Ovo može biti zapanjujuće slično aktivnosti koja se dešava kada opažamo stvarni svet oko nas.

Takve sličnosti, između aktivnosti mozga tokom mašte i tokom stvarnog opažanja, imaju duboku implikaciju: sama percepcija je neka vrsta imaginativnog čina.

Ideja je drevna, ali joj je dat novi život idejom, iz psihologije, da je predviđanje sastavni deo percepcije, i dokazima iz neurologije da naše iskustvo apsolutno zavisi od rada našeg mozga gladnog šećera i kiseonika.

Drugim rečima, percepcija mnogo više zavisi od prethodnog znanja – mukotrpno kreiranih unutrašnjih modela sveta – nego što to obično smatramo.

Neurolog Anil Set, profesor na Univerzitetu u Saseksu to lepo objašnjava: „Skloni smo da smatramo da se percepcija dešava spolja-unutra, ali se uglavnom dešava iznutra-napolje.“ Sto pedeset godina ranije, francuski istoričar i psiholog Ipolit Ten je pronicljivo napisao u istom duhu: „Spoljašnja percepcija je unutrašnji san koji se pokazuje da je u skladu sa spoljašnjim stvarima; i umesto da halucinaciju nazivamo lažnom spoljašnjom percepcijom, spoljašnju percepciju treba da nazovemo istinskom halucinacijom.”

Kako razlikujemo stvarnost od mašte

Ako je percepcija neka vrsta prave halucinacije, nastaje potencijalni problem: kako možemo razlikovati ono što zamišljamo od onoga što opažamo? Gore navedeni primeri pokazuju da ne uspevamo uvek; možemo pomešati maštu sa stvarnošću, obično kratkotrajno, ali ponekad, na primer, u psihozi, upornije.

Događa se i suprotno: u „efektu Perki“ ljudi ne uspevaju da otkriju da im se objekti koje zamišljaju prikazuju stvarno. Ipak, uglavnom stvari ispravljamo.

Neka osnovna pravila su od pomoći – visoki nivoi živopisnosti i detalja, lakoća i doslednost sa kontekstom sugerišu da gledamo u stvarni svet – ali ne uvek. Snovi su živopisni bez mnogo napora; put do odredišta kroz gustu maglu može biti naporan, a iskustvo koje rezultira nejasno. Ipak, mozak nekako odmerava šanse i generalno dobija pravi odgovor.

Kako se to postiže?

Istraživanje veštačke inteligencije pruža neke zanimljive tragove. U „generativnim suparničkim“ modelima, dva elementa se kombinuju da bi saznali o nekom aspektu sveta: „generativni“ bit ima za cilj da ga predvidi što je preciznije moguće; „protivnik“ daje sve od sebe da odluči da li je ono u šta gleda stvarni svet ili rezultat generativnog modela. Generativni model stalno povećava svoju igru da bi se maskirao u pravog Mekoja; protivnik stalno brusi svoje znanje kako bi razlikovao autentično od lažnog.

Nešto slično se dešava u mozgu. „Protivnik“ u ljudskom mozgu, zadužen za proveru stvarnosti, posmatra iz naših ogromnih frontalnih režnjeva: oblast 10, posebno, na vrhu frontalnog korteksa, postaje aktivna u zadacima koji od nas zahtevaju da odlučimo da li su stvari viđene ili zamišljene. Manji je i manje aktivan kod osoba sa psihozom nego kod zdravih ljudi, posebno kod osoba sa psihozom koji haluciniraju.

Fascinantno je da vrh naših visoko razvijenih frontalnih režnjeva treba da bude zadužen za vitalni „metakognitivni“ zadatak razlikovanja zamišljenog od stvarnog. Ali to ne znači da te iste zamisli ne mogu biti bogati izvori uvida u svet oko nas.

Hemičar Fridrih Kekule je dao čuveni opis kružne strukture molekula benzena nakon što je sanjao zmije, od kojih je jedna „zagrabila sopstveni rep… Kao da sam se od bleska munje probudio… Ostatak noći proveo sam razrađujući svoje hipoteze“. San je pomogao Dmitriju Mendeljejevu u formulaciji periodnog sistema. Ajnštajn je zamislio kako bi svemir izgledao nekome ko putuje na snopu svetlosti.

Autor Malkolm Bredberi je rekao: „Svi pisci čuju glasove. Ujutro se budiš sa glasovima… i pokušavaš da ih uhvatiš u zamku pre nego što pobegnu.”

Procesi koji se preklapaju u našem dinamičnom mozgu nam omogućavaju da percipiramo, da zamišljamo i da iznova oblikujemo. Moramo da znamo šta je šta, ali kao što je Kekule savetovao: „Naučimo da sanjamo, gospodo, i tada ćemo možda saznati istinu.“