Sićušni „vodeni medvedi“ nas opet fasciniraju, bez problema mogu da podnesu i smrtonosno zračenje

Kada su istraživači iz više institucija širom Kine pažljivo pogledali genom nove vrste tardigrada Hypsibius henanensis, koja je otkrivena pre šest godina, utvrdili su 14.701 gen koji kodira proteine, od kojih je 4.436 (30,2 odsto) bilo jedinstveno za tardigrade. Takođe su izložili ova mala stvorenja jakim naletima radijacije, posmatrajući kako će to uticati na gene i proizvodnju proteina, odnosno, testirali su neku vrstu bioloških supermoći koje bi ovi geni mogli da obezbede tardigradima.

„Studije na nekoliko vrsta tardigrada vrsta su dokumentovale da su one životinje koje su najtolerantnije na zračenje na Zemlji“, pišu istraživači u objavljenom radu.

„Oni pokazuju otpornost na gama zračenje do 3.000 do 5.000 grejeva (Gy) što je oko 1.000 puta veće od smrtonosne doze za ljude”, dodaju istraživači.

Tim je objavio tri ključna zapažanja: gen nazvan DODA1, potencijalno prenet iz bakterija, proizvodi pigmente poznate kao betalaini, a oni pomažu da se neutrališu štetni molekuli koji nastaju zračenjem.

Drugo, DNK se popravljao mnogo brže nego normalno, zahvaljujući proteinu specifičnom za tardigrade i koji je poznat pod imenom  zvanom TRID1, i treće, povećana je proizvodnja dva druga proteina, BCS1 i NDUFB8 (koji takođe pomažu u snabdevanju energijom).

Iako su neke od supermoći ovih životinjica već bili poznati, kao što je brza popravka strukture DNK, bliža analiza vrste Hypsibius henanensis nam daje više detalja o tome šta se tačno dešava – i kako sićušni tardigrad ostaje tako otporan i moćan.

Kombinovani zajedno, tri navedena procesa koja se javljaju kao odgovor na zračenje pomažu u zaštiti tardigrada od opasnih efekata. Sledeći korak je da se vidi koliko su generalno ove zaštitne mere raspoređene na sve tardigradne vrste.

Mehanizam očuvanja genetičke strukture kao primer za zaštitu ljudi u ekstremnim uslovima

„To da li se tolerancija na zračenje kod drugih tardigradnih vrsta javlja kroz očuvane mehanizme ili je specifična samo za ovu vrstu, zahteva dodatnu studiju“, pišu istraživači.

Postoji oko 1.500 vrsta tardigrada za koje znamo, a nova studija nadograđuje prethodne kojima je utvrđeno da one, kada detektuju zračenje, pojačavaju mehanizam za očuvanje genetičke strukture.

Koliko god da je mala, načini na koje ova životinja čuva svoj život, pomažu u otkrivanju kako da bolje zaštitimo svoja tela u ekstremnim okruženjima (na primer, tokom dugotrajnih svemirskih letova).

Smatra se da su se tardigrade prvi put pojavile u Prekambriji, što je pre oko 541 miliona godina. Da bi preživele tako dugo, potrebno je mnogo trikova i posebnih mehanizama i sposobnosti, što je tardigradama očigledno uspelo.

„Sposobnost tardigrada da prežive pod najtežim uslovima nastavlja da preoblikuje naš koncept ograničenja životinjskog života na Zemlji“, pišu istraživači.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Science.