Onaj koji „ima sluha za narod" – pre 215 godina počeo je da radi prvi ombudsman na svetu

Ombudsman je prvi put uveden u Švedskom parlamentu 1809. godine, prvog januara, sa ciljem kontrole izvršne vlasti. Prvi ombudsman bio je Lars Avgust Manerhajm. Reč „ombudsman" u švedskom jeziku označava osobu koja „ima sluha za narod”. Parlamentarni poverenik imao je za zadatak da spreči da kralj i vlada ne poštuju zakone.

Ombudsman je koristio ovlašćenje da od izvršne vlasti traži izveštaje o primeni zakona, kao i ovlašćenje da pokreće odgovarajuće postupke sa ciljem utvrđivanja odgovornosti službenika u državnoj upravi.

Danas je ombudsman inokosni državni organ koji se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih prava i sloboda.

Ipak, neku vrstu „kontrolora vlasti“ istorija beleži i ranije u Kini, Starom Rimu, Japanu… gde su postojale osobe koje su imale za dužnost da budu „tajni inspektori“ kraljeva, careva, uošte, vladara.

Švedski, danski i norveški termin "ombudsmand" je etimološki ukorenjen u staronordijskoj reči, koja u suštini znači „predstavnik”, „advokat“, „punomoćnik“.

Prethodnica švedskog parlamentarnog ombudsmana bila je Kancelarija vrhovnog ombudsmana (Högste Ombudsmannen), koju je osnovao švedski kralj Karlo XII 1713, kome je, dok je bio u egzilu u Turskoj, bio potreban predstavnik u Švedskoj koji bi osigurao da sudije i državni službenici postupaju u skladu sa zakonima i svojim nadležnostima. Ukoliko bi utvrdio nepravilnosti, vrhovni ombudsman je imao pravo da ih goni za nemar.

Uopšteno govoreći, ombudsman je državni službenik koji je imenovan da vrši proveru vladinih aktivnosti u interesu građana i da nadgleda istragu pritužbi na neprikladne aktivnosti vladinih službenika.

Najveća prednost ombudsmana je u tome što razmatra žalbe van državne institucije koja je potencijalno izvršila prekršila, čime se izbegava sukob interesa.

Zaštitnik, branilac, zastupniik...

U zakonodavstvima različitih država institucija ombudsmana se razlikuje u nekim detaljima (u Austriji se formira kao kolegijalno telo) ili u nazivu, pa se tako u zemljama kao što su Argentina, Kolumbija, Španija i Peru ombudsman naziva „branilac naroda” – Defensor del pueblo. U Kanadi ombudsman je „zaštitnik stanovnika” – Protecteur du Citizen, u Velikoj Britaniji je „parlamentarni zastupnik za administraciju” – Parliamentary Commissioner for Administration, a u Italiji na primer „branilac građana” – Difensore Civico.

U pravni poredak Republike Srbije institucija Zaštitnika građana uvedena je 2005. godine kada je na snagu stupio Zakon o Zaštitniku građana. Bira ga Narodna skupština kojoj predaje godišnje izveštaje o radu.

Zaštitnik građana postupa u okviru Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata kao i ratifikovanih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava u svakoj državi u kojoj ova institucija postoji.

Posebnu pažnju obično posvećuje zaštiti prava pripadnika nacionalnih manjina, prava deteta, prava osoba sa invaliditetom, prava lica lišenih slobode i ravnopravnosti polova.

Ombudsman postupa po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi, po pitanjima vezanim za nepropisan rad organa uprave.

Posle razmatranja pritužbi, zaštitnik građana je ovlašćen da na uviđene propuste upozori nadležne organe i zatraži od njih da ih isprave, a ako to ne učine, ombudsman može preduzeti radikalnije mere kao što su obaveštavanje Skupštine, Vlade i javnosti, odnosno preporučivanje da se utvrdi odgovornost rukovodilaca organa uprave.

Osim ovog procesnog ovlašćenja zaštitnik građana ima pre svega savetodavna ovlašćenja u oblasti unapređenja ljudskih prava, delujući preventivno i edukativno.