Profesorka Mirjana Drenovak Ivanović: Pravna klinika pomaže da se ojačaju okviri ekološke politike

Pravna klinika je izborni program koji je, uz podršku OEBS-a, pokrenut 2015. godine i koji je omogućio da 600 studenata prava poboljša svoje teorijske i praktične veštine i obave stručnu praksu u državnim institucijama.

Profesorka Drenovak Ivanović, dobitnica nagrade, govorila je za RTS.

Prema podacima Jedinice za suzbijanje ekološkog kriminala MUP-a Srbije prošle godine je podneto hiljadu krivičnih prijava zbog ugrožavanja životne sredine. Kada je u pitanju procesuiranje tih dela, kakva je statistika u praksi?

-Ako pogledamo ukupan broj podnetih krivičnih prijava, videćemo da je on mnogo veći u odnosu na onaj broj u kojem imamo presuđene slučajeve. Međutim, statistika vrlo jasno pokazuje da u poslednjih nekoliko godina imamo spremnost tužilaca da ulaze u vrlo složena ekološka krivična dela, dakle krivična dela gde je potreban poseban način prikupljanja dokaza, gde su potrebna vrlo složena veštačenja i gde govorimo zapravo o nezakonitom postupanju sa otpadom ili nekim drugim ozbiljnim usticajem na životnu sredinu koji utiču na veliki broj ljudi ili na širi prostor.

Da li se Pravna klinika bavi edukacijom sudija i tužilaca?

-Da, naravno, i na Pravnom fakultetu imamo dosta sadržaja, kurseva, seminara, predmeta koji su posvećeni mladim pravnicima. Međutim, ako želimo da podižemo poznavanje ekološkog prava i da dajemo primere dobre prakse, jako je važno da sarađujemo sa Pravosudnom akademijom, što upravo i činimo. I u okviru te saradnje razvijena je standardizovana obuka, podstaknuta od strane Misije OEBS-a u Srbiji, koja je posvećena upravo edukaciji sudija, tužilaca, ali i polaznika Pravosudne akademije. I upravo ovaj veći broj složenih slučajeva koje nalazimo sada u našoj praksi, rekla bih da je posledica takvog jednog sistematičnog delovanja u edukaciji.

EU proširuje listu ekoloških krivičnih dela i pooštrava kazne. Kakve su u Srbiji kazne propisane za zločine zagađenja, da li su u skladu sa evropskim propisima?

-Ako pogledamo naš Krivični zakonik ili, recimo, posebne zakone gde takođe nalazimo neka krivična dela, rekla bih da je usaglašen sa direktivama Evropske unije i direktivama koje su posvećene tom pitanju. Međutim, nedavno je usvojena i Direktiva Evropske unije o zaštiti životne sredine u krivičnom pravu, koja propisuje još devet novih krivičnih dela, recimo oslobađanje GHG emisija preko utvrđenih dozvola ili nezakonit uticaj na ozonski omotač, što možda široj publici ne znači puno, ali to su postupanja koja nalazimo kod najvećeg broja operatera danas i u Srbiji.

Međutim, vrlo često smo svedoci toga da imamo teška krivična dela, odnosno da su posledice učinjenih nezakonitosti takve da se negativno odnose na širu populaciju, na veliki broj ljudi, recimo zagađenje reka koje narednih 20-30 godina ne možete da vratite u pređašnje stanje i na nivou Evropske unije, a takođe na nivou Srbije, se postavlja pitanje šta je adekvatna kazna.

Ono što nam kao standard novi dolazi iz evropskog zakonodavstva jeste ekocid, zapravo koji je specifičan po tome što kada imamo negativne uticaje tako velikog obima ili uticaj na tako veliki broj ljudi, kazne moraju biti takve, da ako govorimo o zatvorskoj kazni, minimum deset godina za odgovorno lice, a kad je reč o odgovornosti kompanija, čak do pet posto ukupnog obrta koji ta kompanija ima na globalnom nivou.

Zaštita životne sredine postala je obavezan deo poslovanja kompanija. Kako se prati i kontroliše primena ESG standarda, odnosno standarda koji propisuju da u proizvodnji ne sme biti zagađenja životne sredine i ne sme biti eksploatacije radnika?

-U zaštiti životne sredine imamo nekoliko ključnih aktera. Dakle, donosioce odluka, odnosno vlade, ministarstva, civilno društvo, odnosno javnost, vi i ja, naši gledalci, i naravno poslovna zajednica. Ukoliko želite da dođete do dobre prakse i do adekvatne zaštite životne sredine, vi morate da uključite sve navedene aktere kako bi se zapravo i poslovna zajednica nekako čvršće vezala i kako bi se ustvari podstakle na odgovornost za održivost.

Na nivou Evropske unije u poslednje tri godine nastaje jedan jako čvrst pravni okvir koji utvrđuje metodologiju takozvanog nefinansijskog izveštavanja, a to je izveštavanje kompanija upravo o uticajima koje one imaju na životnu sredinu, doprinose klimatskim promenama i tako dalje.

I zapravo ideja je da se dođe do jedne standardizovane forme u kojoj će kompanije izveštavati o svim tim uticajima, ali da to ne bude niti marketinški potez, niti nešto što možemo tumačiti kao eko manipulaciju. Dakle, samo kroz takve standardne forme mi možemo da očekujemo da ćemo imati relevantne informacije koje zaista pokazuju uticaje kompanija na životnu sredinu, ali takođe njihov doprinos održivom razvoju.