Kratka istorija vremena je „pogrešna“, rekao je Stiven Hoking svom saradniku

Godine 2002. kosmolog Tomas Hertoh primio je mejl sa porukom da odmah dođe u kabinet svog mentora Stivena Hokinga. Tada mladi istraživač je odjurio u Kembridž i zatekao Hokinga kome su, kako kaže, „Oči blistale od uzbuđenja“.

Kucajući na kompjuterski kontrolisanom glasovnom sistemu koji je omogućavao kosmologu da komunicira, Hoking je objavio: „Promenio sam mišljenje. Moja knjiga, Kratka istorija vremena, napisana je iz pogrešne perspektive.“

Tako je jednu od najprodavanijih naučnih knjiga u istoriji izdavaštva, koja je prodata u preko 10 miliona primeraka širom sveta, njen autor poslao u kantu za otpatke. Hoking i Hertoh su tada počeli da rade na novoj teoriji kako bi obuhvatili najnovija saznanja o univerzumu.

Pet godina posle Hokingove smrti, ta knjiga – O poreklu vremena: poslednja teorija Stivena Hokinga – biće objavljena i u Velikoj Britaniji, a Hertoh će je predstaviti na predavanju u Kembridžu 31. marta.

„Hoking se borio da shvati kako je svemir mogao da stvori uslove tako savršeno gostoljubive za nastanak života“, kaže Hertoh, kosmolog koji trenutno radi na Univerzitetu Leuven u Belgiji, piše Gardijan.

Uslovi koji podržavaju život uključuju delikatnu ravnotežu koja postoji između sile čestica koje omogućavaju hemijske reakcije složenih molekula. Pored toga, činjenica da postoje samo tri dimenzije prostora moguće je da se stabilni solarni sistemi razvijaju i obezbede sredinu za živa bića. Bez ovih svojstava, univerzum verovatno ne bi proizveo život kakav poznajemo, tvrde neki kosmolozi.

Hertoh i Hoking su bili spremni da pronađu objašnjenja za ovo stanje zvezdane neizvesnosti nakon što je Hoking odlučio da su njegovi prethodni pokušaji bili pogrešni. „Stiven mi je rekao da sada misli da je pogrešio i zato smo on i ja radili, rame uz rame, narednih 20 godina da razvijemo novu teoriju kosmosa, onu koja bi mogla bolje objasniti nastanak života“, navodi Hertoh.

Bila je to izuzetna saradnja, ali ne i laka. Kada je imao 21 godinu, Hokingu je dijagnostikovan rani, sporo napredujući oblik bolesti motornih neurona koja ga je postepeno paralizovala.

U vreme kada je Hertohu postao mentor, Hoking je bio imenovan za Lukasovog profesora matematike na Univerzitetu Kembridž, jedno od najprestižnijih akademskih pozicija na svetu (Isak Njutn je bio prethodni nosilac ovog zvanja), i postavio je niz izuzetnih teorija o opštoj relativnosti, crnim rupama i poreklu univerzuma i objavio svoj bestseler Kratka istorija vremena. Međutim, njegovo stanje se pogoršalo. Bio je u invalidskim kolicima i mogao je da komunicira samo pomoću malog računara sa kojeg je birao reči koje je emitovao sintetizator govora.

„Na pola puta naše saradnje izgubio je preostalu snagu u ruci i više nije mogao da pritisne prekidač pomoću koga je razgovarao“, navodi Hertoh. Tako je Hoking prešao na senzor pričvršćen za naočare koji je mogao da aktivira trzanjem mišića obraza, ali na kraju mu je i to postalo previše teško.

Usporio je sa nekoliko reči u minuti na nekoliko minuta po reči, dodaje Hertoh. Na kraju je komunikacija prestala. „Stajao sam ispred njega i postavljao mu pitanja i gledao ga u oči da vidim da li se slaže ili ne slaže. Na kraju sam mogao da otkrijem nekoliko nivoa ne i nekoliko nivoa da sa nekoliko značenja između.“

Iz ovih „razgovora“ je rođena Hokingova konačna teorija i zajedno sa Hertohovim istraživanjima, čine osnovu dela O poreklu vremena, knjige koja je dobila ime po knjizi Čarlsa Darvina O poreklu vrsta. „Na kraju, obojica smo počeli da razmišljamo o fizici na način koji je mnogo sličniji onome kako razmišljaju biolozi. Postavili smo fiziku i biologiju u istu ravan.“

Prema Hertohu, O poreklu vremena bavi se pitanjima o našem mestu u univerzumu i šta čini naš univerzum pogodnim za život. „Ova pitanja su uvek bila u drugom planu u našim naučnim publikacijama. Ono što sam učinio za ovu knjigu je da ova pitanja istaknem kao centralna i ispričam našu priču iz te perspektive.

„Stiven i ja smo otkrili kako fizika sama po sebi može nestati u velikom prasku. Ne zakoni kao takvi, već njihova sposobnost da se promene imaju poslednju reč u našoj teoriji. Ovo baca novo svetlo na ono šta je suština kosmologije.”

Prema Hertohu, nova perspektiva koju je postigao u saradnji sa Hokingom preokreće hijerarhiju između zakona i stvarnosti u fizici i po duhu je „duboko darvinistička“. „To vodi ka novoj filozofiji fizike koja odbacuje ideju da je univerzum mašina kojom upravljaju bezuslovni postojeći zakoni, i zamenjuje je pogledom na univerzum kao neku vrstu samoorganizovanog entiteta u kojem se sve vrste pojavljuju kao pojavni obrasci, od kojih najopštije nazivamo zakonima fizike.“