Sozercanje

Izraz sozercanje podrazumeva „gledanje srcem", predstavlja osnovu nadahnuća, duhovni odnos prema ikoni. Ukazuje da se naše gledanje ne svodi samo na puko fizičko gledanje već se unosi emocija i ono što je najvažnije, unutrašnji preobražaj same ličnosti.

Ikonopisac je u nekom pogledu i alhemičar zato što u samom pigmentu prepoznaje sva četiri elementa ‒ vodu, vatru, vazduh i zemlju. A svojim odnosom prema tome i svojim ispitivanjem i sozercanjem, on tom pigmentu daje duhovnost. I na taj način on unutar ikone donosi tu osnovnu nit koja može da potakne na molitvu.  

Ikona je slika sa likom Isusa Hrista, Bogorodice, svetitelja, ali i sa predstavom događaja iz jevanđelja ili istorije hrišćanske crkve. Ikona nije ukras nego vizuelno saopštavanje nevidljive božanske stvarnosti, koja se manifestuje u vremenu i prostoru. Poštovanje se ukazuje naslikanoj ličnosti, a ne materiji od koje je napravljena.
Ikonopis ili ikonopisanje je posebna slikarska tehnika koju neguje hrišćanska crkva, naročito pravoslavna.

Koreni su joj još u ranom hrišćanstvu ali se s vremenom uobličavala sve dok nije stekla konačni oblik u doba srednjovekovne Vizantije.

Za slikanje ikona koristi se jajčana tempera. Ona je vrlo postojana i to je najviše pomoglo da ikone stare i hiljadu godina budu danas u dobrom stanju. Ikonopis se prenosio s kolena na koleno. Proučavao se uglavnom po manastirima. Koristili su se prirodni materijali i primitivni alati. Da bi se daska pripremila za slikanje, morala je da se obradi primitivnim alatima, sekirom i dletom, što je zahtevalo ogroman trud. Zlato se takođe primitivno obrađivalo, ali je ovaj proces bio daleko jednostavniji. Zlato se iskivalo čekićem između više komada koža. Krajnji listić nije bio tanak poput današnjeg, tako da je pozlata iziskivala značajna materijalna ulaganja.

Danas se koriste kvalitetniji materijali i pribor, ali kada je u pitanju slikanje, umetnici se ugledaju na drevne ikonopisce, jer iako su imali loš pribor, primitivan, bili su virtuozi i nenadmašni stručnjaci.

Rad na ikoni traži potpunu posvećenost jer su ikone male pa je crtanje detalja izuzetno teško. To je vrsta posvećenosti slična onoj koju su monasi pisari morali imati pri prepisivanju knjiga u srednjem veku. Ikona je retko velike dimenzije jer u hrišćanstvu treba biti skroman i ne razmetati se previše. Kao i molitva, ikona je svedena na zadatu formu pa je umetnička sloboda vrlo mala. Međutim, upravo u tom malom prostoru koji umetnik ima da se iskaže, nalaze se najveći dragulji.

Ikona je knjiga koja nije napisana slovima, već jezikom linija i boja. Tim jezikom ikona otkriva dogmatsko, moralno i liturgijsko učenje crkve.
Ikona je molitva. Ona je i namenjena samo verujućem čoveku koji je, posle osvećenja u crkvi, postavlja u najlepši deo kuće, ako je moguće na istočnom zidu, jer je po Svetom pismu, istok carstvo svetlosti.