Zašto je stil osnovna konstruktivna snaga u umetnosti

Dragutin Gostuški proglašava da te uslove veoma uspešno ispunjavaju dva poznata estetičara u svetskoj istoriji: Platon i Tolstoj. Obojicu povezuju srodni fiksni motivi idealnog socijalnog poretka, odnosno idealnog duhovnog poretka. I obojica vide u umetnosti jednu od najvećih opasnosti za red među ljudima, odnosno jedan od glavnih uzroka nereda.

I Platon i Tolstoj su mislioci istoričari, u krajnjoj liniji literate, što u ovom slučaju znači da se ne osećaju umetnicima, već moralistima. A to je dobrim delom i tačno. (Podsetimo se činjenice da i naivni umetnici otkrivaju često instinkt propovednika.)

Prema tome, Platon i Tolstoj bili bi danas najenergičniji pokrovitelji naivne umetnosti, tim pre što ne žive danas, smatra Gostuški. Ali to ni izdaleka ne podrazumeva da njeni današnji pokrovitelji estetičari predstavljaju korelat koji je gore pomenut. To ne bi bilo ni teorijski moguće, niti bi odgovaralo definiciji. Naivni estetičar se nalazi u visoko civilizovanim krugovima, samouk je, krije da je profesionalac iako od toga živi, na zna mnogo... itd.

A govoreći o naivi, nekako bi bilo očekivano da se današnjem gledaocu nemih filmova učini komičnim ono što je nekad prikazivano dramatičnim. U jednom trenutku, onda kada je nemi film bio neposredno prevaziđena forma, zbilja je izgledao smešan u svojim naporima da bude potresan. Ali tada nije predstavljao ništa drugo do jednostavno tehnički prevaziđen stepen moći izražavanja.

Između tog stadijuma i današnjeg dana već su se ugurali silni stadijumi. I tako se ostvarilo obavezno čudo istorijske metamorfoze ‒ ta impresija nije više ona jučerašnja, nespretna, neposredno prevaziđena, demodirana. Ona je davno prošla, ona ima svoje samostalno, tačno određeno lice, ona napušta čula i odlazi u memoriju. I mi onda shvatamo (kao unuci koji prisniji odnos grade sa bakama i dekama nego sa roditeljima) da je ona samo za jednu generaciju bila neprihvatljiva, i to za onu koja ju je neposredno prevazišla. A zatim je postala stil. Što znači da više nije ni nedostojna, ni smešna.

Postala je uspomena.

I sada sve izgleda normalno, ozbiljno i lepo. I taj strašni Kvazimodo Lona Čejnija, i taj neodoljivi Don Huan Džona Barimora, čak i taj neverovatni Šeik Rudolfa Valentina.

Svako od nas zna kako jedan doživljaj, čak i neprijatan u datom momentu, dobija oreol plemenitosti kad se postepeno pretvara u uspomenu, to jest stil. U stil, to jest uspomenu.