Nepravedno zaboravljeni Žarko Savić

Kako se može prenebregnuti repertoar na kom su se ređale: „Prodana nevesta", „Ciganin baron", „Slepi miš", „Trubadur", „Faust", „Baron Trenk" ‒ dakle, dela nesumnjive muzičke i scenske vrednosti, koja su značajna za muziku, ideju opere, pozorišnu umetnost uopšte, mnogo i trajno; kako zanemariti čitav niz afirmativnih kritika iz pera ljudi koji su, i pre i posle, u toj oblasti pisali?

Kako se može nipodaštavati Savićev brižan odnos prema domaćem stvaralaštvu - izveo je dve premijere srpskih opera („Majka" i „Knez Ivo od Semberije"), od kojih se druga održala do naših dana?

Ostaće, međutim, kao tajna zašto u repertoar nije uneo dve opere spremljene još u osiječkom periodu, „Kavaleriju" i „Na uranku", u kojoj je (zajedno sa Sultanom) nekoliko puta učestvovao i u beogradskom Narodnom pozorištu.

A onda, kako to da se Binički, taj stvarni tvorac Opere u Narodnom pozorištu, držao po strani Savićevog preduzeća? Da ćerka Biničkoga nije učestvovala u predstavi „Drotar", moglo bi se još pomisliti da je došlo do nekog sukoba među njima...

Tek, baš 1910, u vreme Savićeve Opere, Binički izvodi „svoju" čuvenu Devetu simfoniju (Ludviga van Betovena), više podstaknut Savićevim postojanjem no obrnuto. Ipak, vesti o prožimanju htenja i rada dva čoveka istih ambicija nisu do nas doprle, verovatno s razlogom.

Isto tako, ostaje pitanje kako to da Dragomir Janković (tada kraljev sekretar, a prethodno upravnik NP), uz njega Grol, pa i Mokranjac i toliki drugi koji su smatrali da opera treba da bude stvar privatne inicijative, i svakako van NP, nisu našli za shodno da pomognu Saviću.

Ili su i oni, u međuvremenu, shvatili da su svojim stavom napravili istorijsku grešku, te čekali i priželjkivali njegov kraj, kako bi u NP ponovo uveli muziku ‒ najpre gostovanjem prave i velike Opere iz Zagreba (1911), potom jedne solidnije italijanske stađone „Kastelani" (1912), i naposletku, velikim i neometanim zaletom Biničkog (1913) ‒ i tako ostvarili ono što je Savić predlagao još 1906. i to sa kudikamo lošijim (ili bar neukijim) solistima.

Muzički i kulturni borac u neshvatljivo teškim i primitivnim uslovima

I pored Savićevog skitalačkog karaktera (koji je svakako i okolnostima bio podstican), nestalnosti i sveg onog što bi moglo da liči na usputnost i neuračunljivost, ostaje činjenica da je, u svega četiri godine, ostavio dubok trag svog pregalaštva i zanesenjaštva u Osijeku, Beogradu i Novom Sadu, da je svuda doneo i proneo onakav repertoar kakav je u većini evropskih gradova tada živeo, da je svuda ustoličio pravo života domaćoj operi (u Osijeku je postavio i Zrinjskog!).

Bio je, rečju, muzički i kulturni borac, i to u neshvatljivo teškim, pa čak i primitivnim uslovima; uprkos divljačkim podmetanjima uspevao je da, makar i nakratko, nametne i održi baklju muzike i teatra.

Zna li se da je tu borbu, i te pobede, najčešće izvojevao sam, ne ostaje drugo do da se i na njega primeni ona čudesna proročna misao pesnika Dušana Matića: „Na ovim našim prostorima bavljenje kulturom oduvek je bivalo čitavo jedno herojstvo".