Šta drvo zna

Procena stručnjaka da najstarije drvo na svetu ima 9.550 godina, da se nalazi u Švedskoj, gde vekovima uspešno živi i skladišti u sebe vreme, događaje i istoriju - ujedno fascinira i navodi na razmišljanje o tom izuzetnom živom biću.

„Šumska stabla (i stabla uopšte) zbog dugovečnosti često ostavljaju utisak statičnosti i nepromenljivosti. Međutim, ona veoma intenzivno reaguju na svaku promenu uslova sredine i na jasan, prepoznatljiv način ispoljavaju to preko prirasta", ističe za Internet portal RTS-a dr Branko Stajić, profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu. 

„Svako stablo sadrži u sebi niz informacija koje mi možemo da pročitamo. To drvo nam može ispričati priče koje nijedan drugi čovek i dokument ne mogu otkriti", kaže mr Marko Kazimirović, asistent na Šumarskom fakultetu.

Kako drvo raste

Značajne karakteristike svakog živog organizma, pa i šumskih stabala i stabala u urbanim gradskim uslovima, jesu rast i prirast. Rast predstavlja nepovratno povećanje dimenzija organizma ili nekog njegovog dela, a u kontekstu šumskih stabala, rast predstavlja uvećanje  dimenzija, tzv. elemenata rasta - prečnika, visine i zapremine.

„Prirast je povećanje dimenzija nekog organizma u toku godine i predstavlja jednu vrstu bioindikatora reakcije svih stabala na razne endogene i egzogene faktore", objašnjava profesor Stajić.

U našim klimatskim uslovima stabla rastu tako što svake godine stvaraju po jedan sloj drveta koji zovemo prsten prirasta ili širina goda. Variranje prstenova prirasta i njihovih veličina ide od godine do godine i zavisi od niza faktora.

„Još je Leonardo krajem 15. veka konstatovao da je, u okviru povoljnih klimatskih godina, širina prstenova prirasta velika i obratno. Međutim, na te širine utiču i razni drugi faktori - starost, zemljište, promene prostora za rast, geološka podloga", dodaje profesor.

Biološka čitanka

Drvo po svojoj biološkoj zakonitosti može da raste od stotinu do nekoliko stotina godina. Zbog dugovečnosti šumska stabla predstavljaju interesantne zapise o različitim promenama i reakcijama u prošlosti, o tome kako su šume i stabla u urbanim gradskim sredinama reagovali na te promene.

Zato ih često zovemo biološkim čitankama, anamnezom, bazom podataka, ogledalom uticaja različitih faktora.

Marko Kazimirović objašnjava da stabla kao najstariji živi organizmi u svom prirastu talože i snimaju sve informacije i reakcije povezane sa vremenskim uslovima: „Čitanjem tj. ekstrakcijom podataka iz prstenova prirasta možemo da izvršimo rekonstrukciju klime vekovima unazad, pa čak i hiljadama godina".

Posebno je interesantno da je na taj način moguće identifikovati vremena velikih zemljotresa, vulkanskih erupcija i drugih promena, erozivnih procesa. Sve ono što se desilo oko drveta, ono što je uticalo da drvo reaguje na određeni stimulans - odrazilo se promenom širine prirasta, tj. goda.

Marko ističe da, u arheološkom smislu, možemo da izvršimo i veoma zanimljiva datiranja građevina koje su napravljene u dalekoj prošlosti, i to preklapanjem šablona uskih i širokih godova.

„Svako stablo predstavlja izuzetno veliku memoriju, ako prevodimo na ljudski oblik, to je jedan jako, jako star čovek koji je sve što se dešavalo oko njega uspeo da zapamti i to negde zapiše", kaže Kazimirović.

Unutrašnja inteligencija

Istovremeno, u stablima drveća postoji čitav niz reakcija kojima ona uspevaju da nadvladaju razne klimatske i ostale uticaje. „Postoji nešto što je vezano za genetsku modifikacionu promenu, tako da stablo jednostavno uspeva da prevaziđe različite oscilacije, a nekada postoji i ono što se zove prirodan odabir jedinki", nastavlja Marko.

U tom kontekstu naš sagovornik ističe i danas veoma uočljivu pojavu sušenja velikog broja stabala: „To je jednostavno prirodan koncept kojim se vrši odabir jedinki i na taj način selekcija".

Kapacitet drveta, kao jednog od najznačajnijih elemenata životne sredine, da učestvuje u prečišćavanju životne sredine, u apsorpciji ugljen-dioksida i skladištenju ugljenika u stablu, izuzetno je veliki. To je možda jedan od najvažnijih faktora kojim se danas mogu umanjiti posledice klimatskih uslova.

„Mi se poslednjih decenija nalazimo u fazi kada su te promene klimatskih uslova - povećanje azota i ugljen-dioksida - na neki način povoljno delovale na šumske ekosisteme i oni su reagovali tako što su uvećali svoju drvnu masu, pa i povećali količine ugljen-dioksida i lagerovanje ugljenika u stablu", ističe profesor Stajić.

Šta će se dešavati u budućnosti zavisi od klimatskih prognoza, ali i načina na koji će se civilizacija odnositi prema prirodi u celini i drvetu kao fantastičnom prirodnom mikroprocesoru.