Memoari Meduze: Politika, pozorište i nasilje

Reč je o nasilju nad ženama, ali odmah i nad muškarcima. Sticajem vanumetničkih okolnosti, to odmah postaje i tekst o političkom nasilju i visokoj društvenoj toleranciji na nasilje. Na kraju i o simboličkom nasilju izbrisanog mesta rođenja autorke – Tel Aviv, Izrael.

Scenska priča ima realno jezgro. Ona se zaista dogodila i medijski je obrađena u detaljima. Bračni par Lorena i Džon-Vejn Bobit su živeli na američkom jugu, u gradu Menases, Virdžinija. Kome je Menases nešto poznat, to je zbog prve velike bitke američkog secesionističkog rata, kad su, zbog primitivnih sredstava ubijanja, polja plivala u krvi.

Godine 1993. je Lorena mužu isekla penis na spavanju i bacila ga u šumu. Priča je dalje još bizarnija. Penis je pronađen, vraćen vlasniku i uspešno zašiven, čak se i funkcionalno oporavio.

Lorena, koja nije bežala, već se odmah predala, objasnila da je muž godinama silovao, tukao i psihički zlostavljao na sve moguće načine, i to godinama, iza fasade razumno sretnog braka.

Sud je oslobodio pod obrazloženjem „privremenog ludila izazvanog stanjem produžene torture“. Na paralelnom procesu je odgovarao i suprug, tad već bivši, ali je i on oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Džon-Vejn Bobit je kasije pokušao da unovči delove svoje biografije. Osnovao je muzički bend „Severed Parts“, koji je propao, jer za dobru muziku nije dovoljno imati anatomiju.

Onda je prešao na filmove za odrasle, sa naslovima tipa „Bobit Uncut“, ali ni tu se nije proslavio. Tukao je žene i posle, postao socijalni slučaj, na kraju i osuđeni lopov.

Bivši bračni par se još jednom pojavio zajedno u javnosti pre 16 godina, gde nego kod kraljice skurilnog i bizarnog, Opre Vinfri. U intervjuu se Džon-Vejn izvinio Loreni zbog nasilja i rekao da je i dalje voli. Ona se nije izvinila.

Tuku se žene, mlate muškarci, kriju pedofili

Bečko narodno pozorište je „Meduzu“ postavilo na maloj sceni, na tavanu u takozvanoj „Tamnoj komori“ koja prima svega nekoliko desetina gledalaca.

Tekst je otvoren, onako kao što u tehničkom smislu radi Elfride Jelinek, kad od reditelja, ovde je to Bavarka Mehthild Harnišmaher, zavisi kakvu lokalnu boju će mu dati, kako adaptirati i podeliti.

Sve uloge igra troje glumaca. Julija Rihter i Sisi Rajh, dve čas devojčice koje sanjaju svog princa, čas odrasle žene koje beže od princa kad ga nadju. Uz njih Nikolas Djuren, i on čas uplašeno, zlostavljeno dete, čas muški nasilnik.

Dodan je i domaći kolorit, recimo poznati slučaj Austrijanca Jozefa Fricla, koji je dvadeset i

pet godina držao ćerku u podrumu, silovao je i s njom dobio sedmoro dece, od koji su neka umrla u zatočeništvu. Prikačeni su i slučajevi pedofilije iz porodičnog i crkvenog miljea, ništa fiktivno, sve preuzeto iz sudskih procesa i medijskih intervjua sa žrtvama.

Ako sve do sada rečeno nije dovoljno mračno, ansambl je dodao jednu aktivnu vudu- komponentu. Gledaoci su zamoljeni da na rolni papira, anatomski jasno identifikovanoj, napišu imena osoba koje su ih mučile u životu. Rolna sa imenima je na kraju ritualno ubačena u mašinu za uništavanje dokumenata, aparat koji u praksi nosi nedvosmisleno ime, na nemačkom „vuk“, na engleskom „đavo“.

Igrajući na skoro praznom podu, jer o sceni ne može biti govora na tako uskom prostoru, troje glumaca je uspelo da gledaoce uvuče u tamnu bajku, u kojoj postoje samo kič o ljubavi i nasilje oko ljubavi. Katarzičan momenat je kada se gledaocima podele fluorescentne falusne pečurke iz šume kod Menasesa, da sa njima mašu u mraku kao na koncertu.

Na momente predstava zaista sklizne u koncert. Sam naslov „Like Lovers Do“ je refren iz poznate pesme Eurythmicsa „Here Comes the Rain Again“. Mali glumački ansambl izvodi još jednu instant-prepoznatljivu pop-numeru, „What is Love“, Nestora Hadavaja.

Julija Rihter, koja je mlada slika i prilika čuvene nemačke pevačice i nacističke snahe

Hildegard Knef, izvodi njenu pesmu „Ostrvo mog straha“.

Sve u svemu, retko uspešan intimni teatar koji govori o strašnim stvarima u stilizovanoj formi. Pitanje je, da li nasilje sme da bude tako estetizovano? Očito da, jer inače ne bi svi izlazili živi s predstave.

Gde se govori o nasilju, politika je obično jedan korak dalje

Biografija autorke teksta, Sivan Ben Jišai, prećutkuje mesto rođenja. Rođena 1978, živi u Berlinu od 2012, njeni tekstovi se široko izvode i traže. U Nemačkoj je višestruko nagrađivana.

Ali gde je rođena, to u biografiji ne stoji. A nije ni tajna, jer je aprila prošle godine napisala pismo očajnika za nemački Špigl. Kad bi se reklo pismo očajnice, to bi imalo drugi prizvuk, više bi ukazivalo na fizičko nego na simboličko nasilje.

Jišai je rođena u Tel Avivu 1978, odrasla u Jerusalimu, živi u Berlinu i piše na hebrejskom i engleskom. Dugo je, kako kaže u pismu, tražila svoj identitet. Prvo je kao mesto rođenja upisivala, korektno, Tel Aviv. Onda Jerusalim. Pre nekoliko godina je prešla na Izrael, pa na kombinovani naziv „Izrael/Palestina“ jer je htela da ukaže na dvojak inkluzivni karakter tog prostora.

Pisala je drame kao „Rane su za uvek“ (2021) o zajedničkoj muci Jevreja i Palestinaca, o poetici pomirenja, ali to joj nije pomoglo. Kad se najavila na skup podrške Palestincima, zabranjeno joj je da govori hebrejski. Nije došla pod tim uslovima.

Doselila se u Berlin kao kritičar izraelske državne politike, ali se na licu mesta susrela sa rebusom. Lokalni pirijatelj joj je rekao „čuvaj se pogrešnog pljeska, kad u Nemačkoj kritikuješ Izrael“.

Jišai za Špigl: „Šta je prijatelj hteo da kaže: Izraelski Jevreji mogu misliti da u Nemačkoj postoji slobodan diskurs u kome je moguća principijelna kritika. Ali na kraju ne rade ništa drugo, nego daju hranu antisemitima, domaćim i uvezenim“.

Još pre Hamasovog terorističkog čina od 7.10.2023, Jišai se u nemačkim medijima sretala s pozivom „da se odluči“, ili Izrael, ili Palestina, ne može zajedno. Posle tog datuma, pozorišta i izdavači su samoinicijativno izbacili „Izrael/Palestina“ iz njene biografije, jer je sintagma prenosila politički nerešivu, i stoga iritantnu poruku.

Istovremeno, autorka nije bila spremna da se vrati na realne toponime, na Izrael i Tel Aviv kao mesto porekla. U posledici, ostala je bez mesta rođenja. Ostala je nigde.

Njen tekst polazi od nasilja na telima, njena biografija pokazuje nasilje nad principijelnima.

„Nemačka je skoro potrošila sve unutrašnje zalihe jevrejskih intelektualaca koje može da

kanseluje“, kaže Jišai u tekstu za Špigl.