Šekspirov „San letnje noći" u bečkom pozorištu Jozefštat

Bečko pozorište Jozefštat je za predbožićnu premijeru izabralo Šekspirovu romantičnu komediju „San letnje noći“. Scenska bajka o susretu ljudi i vilenjaka, stara više od četiri veka, jedna je od najizvođenijih pozorišnih priča.

San letnje noći slabo trpi tehničke modernizacije, ne voli videoizacije, ljubomorno čuva rensansni identitet. Radnja s lakoćom skače između mitološkog, fantastičnog i običnog.

Atinski kralj Tezej ženi se Amazonkom Hipolitom, amaterska pozorišna trupa uvežbava predstavu u njihovu čast, dva mlada zaljubljena para beže od kuće, a u šumi iza grada svađaju se vilenjaci Titanija i Oberon. Na kraju se svi nađu u šumi punoj čarobnih bića, gde počinje veseo rasplet.

Da li u današnjem pozorištu ima premalo čarolije?

„To ne bih rekao. Čarolije nastaju na različite načine. Nekad ih donosi jedna obična rečenica, nekad se otvori zvezdano nebo, ili čovek doleti s nebesa. Pozorište je po sebi čarolija. Bez obzira koliko je nekad hladno, epsko ili romantično, uzvišeno ili realistično, pozorište ostaje predivno mesto koje ne opslužuje samo eskapizam, već hrani glavu i srce, dušu i misao. Pozorište je velika gozba“, smatra reditelj Jozef Keplinger.

„Hipolita se udaje, nije neka velika ljubav, više posao, ali svadba je svadba. Druga moja uloga je Titanija, kraljica u zemlji vilenjaka. Tu običnu scensku magiju, nju bi pozorište sebi trebalo češće da priušti, s one strane modernizma. Verovatno je to razlog da ovaj komad živi tako dugo i uspešno. Kad Titanija sa svitom izađe na scenu, onda se za momenat zaista osećam preneta u neko drugo vreme“, navodi glumica Sandra Cervak koja u predstavi tumači uloge Titanije i Hipolite.

Ova Šekspirova komedija gotovo da se može uzeti kao dokaz da se pozorišna umetnost razvila iz sna, kao što se Frojdova teorija razvila iz snova.

Odnesite nas negde drugde, univerzalno govore reakcije publike – negde gde su viljenjački vladari bolji od ljudskih.

„Verujem da priča pokazuje da se nekad u snu izgubimo u prostore koje nikad ne bismo primetili u budnom stanju. I kad se probudimo nosimo takve snove u sebi, pitamo se šta je to bilo – obična glupost, ili razgovor sa nepoznatim sobom. Neki snovi traju, oni su kao fabrika duše, a to je upravo ovaj komad, uvek velika radost za one koji igraju i gledaju“, dodaje Keplinger.

Ljudima fali oduševljenje za zimu, kaže vilenjačka krajica Titanija. I istina. Magla je, hladno, mračno, ratovi na sve strane, a u starom Jozefštat teatru igra se Šekspirov San letnje noći. Novi eskpaizam je šaren, magičan i redak zato treba ceniti ovakve momente kad se pozorište vrati vlastitim korenima – fantaziji i čistom veselju igre.