Burg-teatar i Osmanlije: Kome je smešan Sulejman Osvajač?

Nemcima je priča o Sulejmanu, Selimu, Muratu i osnivaču dinastije Osmanu bila zabavna i smešna. Austrijancima nije. Hladnoća u ovdašnjim pozorišnim kritikama se ne sakriva. Tehnički je to uspešna predstava, nema sumnje, ali je predložak „dosadan, konfuzan, nepotreban“, uz to i „budalasta igra s orijentalizmima“.

Dva puta su osmanlijske vojske opsedale Beč, 1529 i 1683. Dva puta su austrijski carevi jedva odbranili zemlju, ne celu i ne bez presudne pomoći drugih hrišćanskih vladara. Ta istorijska trauma je ugrađena u temelje austrijskog nacionalnog identiteta odakle i danas sprečava svaku sublimaciju kroz humor, slepstik ili relativnost.

U poslednjoj sceni „Akinovog sna“ glavni lik, alter ego samog autora teksta, leži slomljen pod teretom istorije i peva tursku baladu. Austrijski konzervativni list Di prese: „Sa izuzetkom dirljivog kraja, kada glumac Mehmet Atešći kao Akin peva melanholičnu tursku pesmu, komadu nedostaju ozbiljnost i dubina“. Ko poznaje bečki zajedljivi humor, takozvani šme (schmäh) zna šta je tu rečeno: „Turci“ mogu na binu, ali da pevaju. Melos im je dobar.

Teško je reći da je novi Burgov intendant Bahman provocirao bečku pozorišnu publiku kad je doveo produkciju „Akinovog sna“. Provokacije se obično pokazuju drugačije, tako što se neko ljuti, govori o skandalu i aferi, priziva i proziva.

Naprotiv, ovde je dominantna hladnoća, vidljiva već iz komentara da ova predstava, po tipu komedija, nije „ozbiljna“. Kad se to komediji zamera da nije „ozbiljna“? Samo onda kad tema nije legla.

Visoka Porta: Kako do sultanija, konkubina, vezira i paša

Komad ima dve naracije koje diahrono teku i prepliću se. U prvoj se gledaocima predstavlja Akinov „Alter ego“, Nemac turskog porekla, koji u genealogiji ima i jednu „babu iz Šlezije“. Altler ego živi u današnjem Gelzenkirhenu pored Esena (kao i sam Šipal), ima nemačku ženu i dvoje dece „koja slabo govore turski“.

Alter ego, maestralno ga igra spomenuti nemački glumac turskog porekla Mehmet Atešći, jedne noći usnije san o precima Osmanlijama dok na konjima osvajaju Evropu, Aziju i Afriku. Kroz san ga vodi „Polukonj“, koga takođe maestralno igra Aleksandar Angeleta, Nemac srpsko-italijanskog porekla.

„Polukonj“ bi normalno bio kentaur, ali ovde do kraja ostaje u tom derogativnom terminu, premda kostimografski i vizuleno, zbog zlatnih krila, stoji izmedju anđela i mitološkog Pegaza.

U drugom toku, onom kome Alter ego posmatra u snu, hronološki se prati istorija osmanske imperije, od osnivača dinastije Osmana 1299, do poslednje osmanske princeze Neslišah, koja 1922 napušta s roditeljima Istanbul i odlazi u progonstvo.

Između se pojavljuju:

- Mehmed Drugi, vladao (s jednim prekidom) 1444-1481. Mehmed je sultan koji je srušio Vizantijsko carstvo. Kad je 1453 osvojio Konstantinopolj proglasio se „rimskim carem“.

- Bajazit Drugi, Mehmedov sin, vladao od 1481 do 1512, ključne godine kada je iz niza janičarskih i regionalnih pobuna Osmanska dinastija izašla ojačana. Bajazit je ukinuo grčki jezik koji se do tada koristio na Visokoj porti paralelno s turskim.

- Selim Prvi, Bajazitov sin, vladao 1512-1520. Uz njega u tekstu ide i neimenovani paša, koji za sultana lomi pobune „i misli na svoje detinstvo siromašnog seljačeta u Bosni“. Hronološki bi to bio Hersekli Ahmed paša, koji je služio Mehmeta, Bajazita i Selima – osim što nije iz Bosne već iz Hercegovine, i nije iz seljačke, već iz plemićke porodice. Može biti da je autoru jednostavno trebao neki paša iz Bosne kao dokas socijalne mobilnosti u Osmanskom carstvu.

- Sulejman Prvi, vladao 1520-1566, sin Selima I. Sultan koji je osvoji Beograd i vodio prvu opsadu Beča. Kad Sulejmana u šatoru poseti habsburški car Ferdinand (brat Karla V), Sulejman mu navodno kaže „Znaš li ti koliko je grčkih i vizantijskih majki u mom porodičnom stablu? Ko je više Rimljanin od nas dvojice?“.

Uz Sulejmana se pojavljuje i Hurem, njegova sultanija, hrišćanka Rokselana, koju su krimski Tatari oteli s teritorije današnje Poljske i prodali Osmanlijama u roblje.

- Selim Drugi, vladao 1566-1574, Sulejmanov sin sa Hurem. Bio je veliki poeta. I velika pijanica, kako su ga podanici i zvali, Sarhoš Selim. Uz njega Nurbanu, Selimova sultanija, Venecijanka Cecilia Bafo, koju su turski pirati oteli i prodali u haremsko roblje.

- Murat Treći, vladao 1574-1595, Selimov sin sa Nurbanu. Bio je impotentan dok mu mama nije na pijaci kupila ropkinju, posle sultaniju Safiju. Nakon toga nije znao da stane, ne samo s njom. Ko je bila Safija poreklom, nije poznato. Neki izvori govore Venecijanka, ali se čini da su je samo pomešali sa svekrvom. Drugi govore da su je Turci oteli iz albanskog sela, treći da je oteta iz Bosne. Četvrta teorija je da je bosanski Ferhat paša oteo pa poklonio sultanu.

- Mehmed Paša Sokolović, poreklom seljačko dete iz Hercegovine, koga su u danku na krv oteli janičari. Kao Veliki vezir je služio tri prethodno spomenuta sultana.

- Mehmed Treći, sin Murata i Safije, vladao 1595-1603. Izmedju ostalog poznat da je po preuzimanju vlasti pobio 19 polubraće, neke u dečjoj dobi. „Dečji sanduci su se nosili ulicama u beskrajnoj procesiji“, kaže se u tekstu.

Šta je problem, (ne samo) sa stanovišta Beča

Produkcija „Akinovog sna“ je bogata, blješteća, pravi kostimografski i scenografski poduhvat. Oko uživa. Da je izrezano pola teksta, uz ponekog sultana, dobila bi se brza komedija, turska verzija Radovana Trećeg koji s porodicom dolazi u novogodišnju posetu Beču.

Ovako, između duhovitih monologa i dijaloga, šire se ogromni prostori tekstualne patetike koji u efektu zagovaraju relativizaciju osmanske istorije – da osmanska država nije bilo gora od drugih evropskih država tog vremena, nego naprotiv u mnogo čemu bolja i naprednija.

Apologetika je vrlo jaka u tekstu. Šipal od prvog do zadnjeg retka manje priča priču, više se trudi da Osmansku imperiju integriše u društvenu, kulturnu i političku istoriju Evrope. To po sebi nije sporno, ali jeste po načinu argumentacije – da Osmanlije nisu pobeđivale narode i kulture, već su ih integrisale u svoje carstvo. Drugim rečima, Osmanlije su nastavljale tradiciju Vizantijskog carstva, i bili reset Vizantijskog carstva 2.0. Istina da je to tvrdio Mehmed Drugi, ali je već Sulejman odbacio teoriju o „sultanima-rimskim carevima“.

Na ličnom planu se „integracija“ sve vreme odvijala kroz otimanje, kidnapovanje i robovanje. Onaj „Paša“ iz 1512 razmišlja glasno na bini „e da sam ostao u Bosni, bio bih sirotinja, ovde sam veliki vojskovodja i vezir, znači bolje mi je“. Rokselana/Hurem, Cecilija/Nurbanu i Safija kojoj se ne zna pravo ime, bile su moćne osobe koje su vešto upravljale svojim muževima.

Ali tretirati to kao „socijalnu mobilnost“ je smešno, a nije komedija. Koliki je broj onih „hrišćanskih seljačića“ koji nisu postali ni paše ni veziri, već ostali bezimeni janičari, i gore, bašibozuci-pljačkaši? Koliko hrišćanskih devojčica koje nisu postale sultanije, već završile kao ropkinje i sluškinje? Da su se tri spomenute, realne sultanije dušom i telom bacile u svoju novu ulogu, nema sumnje. Koja im je bila alternativa?

U jednoj scenskoj slici, konkubina kaže sultaniji Nurbanu/Ceciliji: „Vi ste grobari Okcidenta“, a Nurbanu joj odgovara „Ja sam Okcident! Zašto ljudi misle da Osmanlije nisu Evropljani?“

Čitava „društvena integracija“ i „socijlna mobilnost“ se u Osmanskom carstvu odvijala preko otmica, kidnapovanja, ucene i prodaje. Na to je dolazilo formalno slobodno, u suštini prisilno konvertiranje na islam, i to u dugim vekovima kada su ljudi zaista bili religiozni i verovali u boga. Oteto dete je bila i oteta duša, zauvek, na ovom i onom svetu.

Odjednom se postavlja pitanje i kako se „baba iz Šlezije“ našla u porodičnom stablu.

„Akinov san“ je prva premijera u bečkom Burgu koja nije bila rasprodana, i sa koje se izlazilo u toku predstave. Da je bila tragedija, prošlo bi. Da je bila porodična epopeja, takođe. Da je bila komedija apsurda u smislu Joneska ili karaktera u smislu Dušana Kovačevića, pljeskalo bi se.

Ovako je patetika pokrila humor i pozorište pretvorila u istoriju, umesto obrnuto, istoriju u pozorište.