Magija Šagalovog stvaralaštva u bečkoj Albertini do 9. februara

Mark Mojša Šagal rođen je 1887. godine u Vitebsku, tada ruskoj carevini, u siromašnoj porodici hasidskih Jevreja.

Mlad je otišao u Pariz. Vratio se nakratko da se oženi Belom Rosenfeld, i ostao u Rusiji zarobljen ratom i revolucijom. Dvadesetih godina se vraća u Pariz, seli za francusku Oksitaniju zbog svetla, onda u Njujork zbog nacista, pa vraća u Francusku, sad u Provansu, gde će i umreti 1985. godine.

Slikao je bajkovito, nostalgično, u suštini uvek jedno isto – Belu, detinjstvo i mladost u Vitebsku.

„Nestvarno u njegovim slikama rano ga je određivalo kao nadrealistu. Nadrealisti su ga zaista doživljavali kao svog rodonačelnika, ali sam Šagal im se nikad nije priključio, već se izjašnjavao kao realista. I tu je bio svoj. Perspektivu je koristio po ugledu na srednjovekovne slikare – važno je veliko, manje važno je malo. Čitav opus stoji u homologiji njegove duše“, objašnjava Klaus Albreht Šreder, direktor Albertine.

Stilski, Šagal je smešten između boja fovizma i emocija ekspresionizma. Kakvu periodizaciju dopušta njegovo obimno delo od skoro vek života i preko sedam decenija rada?

„Rana faza je u stilu primitivizma, boje su tamne. Od prvog dolaska u Pariz 1910, Šagalov stil se menja, postaje poetski, karakterišu ga raskošne boje i avangardističke konstrukcije. Četrdesetih godina, posle Beline smrti, ponovo dolazi do zaokreta. Platna bivaju sve veća. Najveća su u kasnoj fazi, kada boje osvajaju apsolutnu dominaciju, a metaforika i konstrukcija imaginarnog prostora padaju u drugi plan“, kaže kustoskinja Gizela Kirpičenko. 

„Pred kraj života, Šagal je bio voljeniji od Pikasa ili Matisa. Takvu svepristunost je dobrim delom dugovao svojim štampanim grafikama iz šezdesetih i sedamdesetih, koje mi ovde ne pokazujemo. U njima je zaista prisutna jedna šećerna nota. Fokus izložbe je na slikarstvu, a na platnima iz tog doba Šagal i dalje slika raniji repertoar – pogrome, patnju, tugu, progone, logore smrti“, istakao je Šreder.

Šagalove slike govore: Klatno je simbol za bekstvo iz siromaštva; klatno u kućištu je znak da je plan propao jer je počeo rat, izbila nova revolucija. Violinista stoji za tačke preloma.

Šagal je lepotu kao finu tkaninu prebacivao preko tragedija 20. veka.