Nova stvarnost – proročka umetnost između dva svetska rata

Posle iskustva Prvog svetskog rata, vajmarsko slikarstvo je zagovaralo trezvenost. Pošlo se od toga da su za rat su bile krive ideje glorije i trijumfa, pa se trebalo prebaciti na malo i mirnodopsko – druženje s prijateljima u suton, slavljenje individualne slobode, privatnost.

Izložba predstavlja tridesetak slikara Nove stvarnosti: Veriste, koji su uživali u formama stvari, i magične realiste koji su prenosili snove. Ovaj drugi stil se doživljava ambivalentno – da je odškrinuo vrata nacizmu, ali i ostavio dublji trag u svetskoj umetnosti, u delima Baltusa, Fride Kalo ili Salvadora Dalija.

„Magični realizam je poseban pravac koji se hrani iz nevidljivih i mitoloških svetova i širi atmosferu melanholije i težine. Odatle je lako predvideti apokalipse, preko tematike tri plana: Upozorenje – šok – rezignacija. Neki od slikara tog pravca su pobegli od nacista, neki nikad nisu shvatili šta se dogodilo, dok su pojedini postali uvereni nacional-socijalisti“, kaže kustos Hans Peter Viplinger.

Takvih pravih nacista na ovoj izložbi nema. Ima moralnog eskapizma. Karl Hofer, koji je govorio da mu treba nešto arhaičnije od dnevne politike. Njegov Jovan Krstitelj u pustinji je upravo to, arhaična zavesa preko industrije smrti. Franc Radzivil, slikar magičnog realizma, bi bio uz naciste, da ga nisu prezreli kao degenerisanog. Kolektivni sud ne postoji, svaku biografiju treba istražiti pojedinačno. Profetizam Nove stvarnosti odjekuje i danas.

„U mnogim delima se prepoznaje sličnost s današnjicom. Strahovi su isti – od industrijalizacije, modernizacije, tehnike, ili racionalne misli. Polarizacija apsolutno leve i desne pozicije raste, društva su sve grublja u ophođenju“, ističe Viplinger.

Berlin je pre jednog veka bio najliberalniji u Evropi, onda je počela regresija. Slikari tog pravca malo su poznati, ako nisu zvezde kao Bekman, Diks ili Gros.

Iz malih trezvenih stvari je Nemačka uskoro povela još veći rat. Za njega nisu bili krivi vajmarski slikari, pogotovo kad se zna da su većinu njih nacisti stavili u grupu degenerativne umetnost. Neue Sachlichkeit svejedno ostaje izrazito tužan primer da dobre namere u umetnosti nisu nikakva garancija mira u politici. Ko hoće rat, nađe put.