Tužni tropi i ranjivost šuma kroz prizmu umetnika u bečkom Kunsthausu

Zgrade arhitekte i slikara Hundertvasera, imaju manjak ravnih površina. U muzeju „Sto voda” je sve zakrivljeno.

Kod renoviranja je objekat postao autonomni geotermalni sistem, pa posetioce već u atrijumu dočekuje atmosfera tropa. Prva izložba je u kontekstu: Šesnaest globalnih umetničkih pozicija koristi šumu kao indeks, reprezentaciju i simbol, da pokažu njenu ranjivost kroz nekontrolisano krčenje i monokulture.

„Ovde se može videti triptih irskog fotografa Ričarda Mosa iz njegove serije Tužni tropi, koja tematizuje ekocid u brazilskim šumama. Vide se posledice rada ilegalnih pilana u području Amazona. Mos upotrebljava specijalnu tehniku, snima multispektralnim kamerama iz vazduha, pa materijal propušta kroz dži-aj-es. Odatle intenzivni kolori kao sakrivena strana prirode”, rekla je Sofi Haslinger, kustoskinja.

Najviše, gde se izložba približava Srbiji su Karpati. Celulozno saće je utroba Ikeinog stolića od sedam evra, bačenog pored puta.

Ostaci karpatskih prašuma su bespomoćni pred energijom modernih drvokradica, koji ruše stabla od nekoliko stotina godina za nameštaj od nekoliko evra. Da li bi komad nameštaja vredan hiljade evra bio primereniji?

„Ja ne bih kupila ni plemeniti komad nameštaja od takvog drveta. Osim toga, bilo bi i ilegalno. Posebno staro drveće je zaštićeno nizom EU zakona, koje drvokradice u Karpatima zaobilaze tako što drvo iseku na komade odmah tu gde su ga oborili, tako da je posle nemoguće utvrditi koliko je drvo zapravo staro – osim u laboratoriji, a njihov rad je skup”, kaže Suzane Kriman, umetnički saradnik.

Nasilje uništava prirodu. Ali i pokreti za očuvanje prirode deluju sa izvesnog stepena nasilja. Gde stoji ova izložba?

„Autore zastupljene ovde vidim kao grupu saveznika u pokretu za spas planete i budućnost vrednu življenja. U prvoj liniji oni su umetnici, ali dele programska načela protestnih pokreta za očuvanje klime”, dodala je kustoskinja Haslinger.

U parlament šuma uvodi eksponat Markusa Ješauniga, arhitekte koji je postao eko-umetnik.

Markusova instalacija od mahovine i paprati poseduje mnoštvo referenci: Kenotaf Kenzo Tange u Hirošimi, trulo-kuće u Apuliji, baldahinska arhitektura vilenjaka…

Kao antropomorfni oblik, to je pognutost, znak za novu skromnost u odnosima s prirodom.