U bečkom „Hortenu“ susret Pikasa, Šagala, Klajna

Zaostavština Hajdi Horten na dve strane privlači pažnju: S jedne, aukcija nakita u ženevskom „Kristizu“, koja prolazi uz protest jevrejskih organizacija, zbog nacističke prošlosti njenog prvog supruga.

S druge, nova izožba u Muzeju „Horten“. Te dve stvari nisu pravno povezane, ali za njenu kolekciju umetnosti, koja je od prošle godine javno dobro, taj sinergijski publicitet nije stigao u dobar čas.

Jer bečka izložba je posvećena strasti, ne samo u romantičnoj ljubavi, već strastvenom bavljenju bilo kojim poslom, onda kad svedočanstva tako ispunjenog života ostave trag u umetnosti. Na primer, koji su bili strahovi i strasti kasnog Pikasa?

„Iz kasnog perioda, koji nije previše omiljen kod istoričara umetnosti, imamo dva dela. Jedan je portret Žaklin Rok, Pikasove poslednje, pola veka mlađe žene. Tu je evidentan njegov unutrašnji rat sa starenjem, još direktniji na platnu sa musketarom, simbolom galantne muškosti. Oni koji poznaju Pikasovo delo i znaju kako je tretirao žene, kakvu predstavu imao o muškarcima, vide njegov očaj. Prihvatanje vlastite prolaznosti je za njegov karakter sigurno bilo stalno mučenje“, kaže kustosica izložbe, Veronika Apurg.

Drugi fokus je Šagal, slikar rođen u Ruskom carstvu. Šagalova strast u životu i sećanju bila je njegova Bela. Bela je taj stalni motiv jevrejske mlade koja koja lebdi i plovi iznad krovova Vitebska.

„Kad Matis umre, Šagal će biti jedini slikar koji razume šta je boja", govorio je Pikaso.

„Da, Šagal je ljubav, totalno! Imamo bogat izbor, sva značajna dela. Šagal je voleo životinje, jarke boje, slikao je ljubavnike koji ne priznaju ni vreme ni smrt. I to je snaga ove kolekcije, da su zastupljena ključna dela klasične i savremene umetnosti, Šagal, Pikaso, Huan Miro, umetnici koji su prošli toliko toga, kroz rat, izbeglištvo, koji su bili strahovito važni jedni drugima i ostavili putokaze za sledeće generacije. Takve kombinacije nema ni u jednom drugom muzeju“, navodi direktorka muzeja, Agnes Huslajn-Arco.

Iv Klajn je bojama dodeljivao simboličke vrednosti: Tako je po njemu dan bio plav, tišina zelena, život žut, a nasilna smrt roza. U potrazi za savršenim kolorom, odlučio se za puder od ultramarina – bez ulja, bez senke, bez dubine. U toj diktaturi nerastvorenog pigmenta jedina milost je odsustvo boje roza.