U Beču Monteverdijev Orfej ponovo razveselio i rasplakao publiku

Klaudio Monteverdi je komponovao Orfeja pre četiri veka kao zabavu za dvor kneza od Mantove. To je hibrid veselog i tužnog, u prvom delu renesansna pastirska favola, u sredini antička tragedija, na kraju barokna apoteoza; sve zajedno, prvo scensko-muzičko delo sa statusom opere.

Priču otvara venčanje Orfeja i Euridike: ona je šumska nimfa, on sin boga Apolona, obdaren najlepšim glasom na svetu. Euridiku peva Slavka Zamečnikova, sopran školovan u Bratislavi i Berlinu. Šta njena Euridika donosi na binu?

„Nadam se puno života, jer po Monteverdiju ona nema mnogo prostora. Ali režiser Tom Moris je izbalansirao ulogu, pa je Euridika jednako angažovana u prva dva akta venčanja i smrti od zmijskog ugriza. Kad ne peva, Euridika je prisutna kroz ples, pokret, glumu. I da se ne zaboravi, dobija priliku da umre dva puta u jednoj predstavi. To je dosta posla! Muzika je vrlo živa, mislim da je na ondašnju publiku delovala kao recimo, danas džez. Da, to je džez“, kaže Zamečnikova.

Neutešan, Orfej se upućuje u podzemni svet da od kralja Hada izmoli povratak neveste. Scenografija i kostimografija Ane Flajšle upečatljivo markiraju taj prelaz. Orfeja na opasnom putu prate Muzika, Nada i Eho kao alegorije. Sve tri uloge peva Kate Lindzi, američki mecosopran iz Ričmonda.

„Muzika i Nada zajedno, ima smisla, svi će se složiti da muzika donosi nadu. A Eho je došao prirodno, kao odjek vlastitih misli. I sam Orfej je eho muzike i lepote. Ovde se ne sučeljavaju srećan i tragičan kraj, već se baca pogled na ljude u sivoj zoni individualnih odluka“, navodi Lindzijeva.

Monteverdijev Orfej je i danas prostor u kome čovek postavlja pitanje da li je moguće pobediti smrt. Nije, ali je moguć večni život za autore i dela koji su obrađivali tu temu. Nigde se sudbinsko ne prihvata tako mirno kao u svetu opere, ali samo da bi se to isto pitanje ponovo postavilo sa još većim uživanjem. Bogovi odlučuju, ali muzika vlada.