Zemlja slatke večnosti Harper Li ili šta je bilo pre (a šta posle) „Ptice rugalice“

Više od pola veka Harper Li (1926-2016) bila je jedan od onih pisaca koji se najkraće mogu opisati sintagmom „pisci jedne knjige“. Za prvi i (do tada) jedini roman „Ubiti pticu rugalicu“ dobila je Pulicerovu nagradu, a kasnije i Predsedničku nagradu za doprinos književnosti. Nije se taj status mnogo promenio ni kada je pred kraj njenog života pod, najblaže rečeno, neobičnim okolnostima objavljen roman „Idi postavi stražara“, dok obimom nevelika knjiga „Zemlja slatke večnosti“ objavljena posthumno – samo potvrđuje zašto je Harper Li ostala „pisac jedne knjige“, pri čemu to kažem bez ironije i cinizma.

„Ja više prerađujem nego što pišem“, navodi njene reči u predgovoru Kejsi Sep, američka književnica i zvanični biograf Harper Li. Za nju je ova knjiga „vremenska kapsula“ – koja pokazuje kako su tekli i život i karijera Harper Li. Upravo ta njena rečenica da više prerađuje pojašnjava koliko je trajalo brušenje karaktera i oblikovanje likova, ali i skiciranje situacija i zapleta koje smo upoznali u njenom kultnom romanu.

Treća knjiga „pisca jedne knjige“

„I advokati su valjda nekad bili deca“ – stoji kao moto na početku romana „Ubiti pricu rugalicu“;  zato bi na početku ove zbirke pripovedaka i eseja „Zemlja slatke večnosti“ moglo da se napiše: „I pisci su sigurno nekad bili deca.“

I to se naročito odnosi na njen prvi deo, na osam pripovedaka koje su napisane pre 1960. godine i koje do sada nisu objavljivane u tom obliku. Ako bismo bili strogi (ali i pravični) prema književnici – rekli bismo da te pripovetke zaista i izgledaju kao stilske vežbe za ono što je kasnije usledilo i  ne samo to: neke od njih zaista su inkorporirane kasnije u „Ubiti pticu rugalicu“ (pa i u „Idi postavi stražara“). Nećemo ovde otkrivati koje – to može da bude letnji izazov za čitaoce koje vole da se igraju književnih detektiva.

Kao što prvi deo knjige otkriva šta je bilo pre romana „Ubiti pticu rugalicu“ (i to se naročito odnosi na prve tri pripovetke), drugi deo nam otkriva šta je Harper Li radila posle. I stilski, pa i žanrovski, roman koji je proslavio Harper Li je vododelnica i ovde, jer su pripovetke napisane pre i nisu ranije bile objavljene, dok osam eseja (članaka) koji čine drugi deo knjige napisani su posle 1960. I svi su već negde objavljeni, ali je ovo prvi put da su sabrani na jednom mestu.

Drugi deo otvara njen tekst napisan za američki Vog 15. aprila 1961. godine, a na kraju je pismo Opri Vinfri, objavljeno u njenom onlajn magazinu 2006. godine. A između, kao u nekom leksikonu, našlo se svašta, uključujući i recept za hleb sa čvarcima, kao i tekstove o Gregoriju Peku i Trumanu Kapoteu. Kao što je prvi deo knjige neki vid intelektualne zabave u stilu ukrštenih reči za proučavaoce (i ljubitelje) književnosti, ovaj drugi deo je poslastica za novinare (i one koji vole da čitaju novine).

O savremenicima, tuđim knjigama i filmu po sopstvenom romanu

U eseju o Gregoriju Peku, Harper Li u stvari govori o snimanju filma po njenom romanu „Ubiti pticu rugalicu“. „Privid je bio potpun“, zapisala je o utisku koji je na nju ostavio Gregori Pek u ulozi jednog od glavnih junaka (on igra advokata Atikusa Finča). Veoma je zanimljiv taj susret pisca sa sopstvenim delom, ali u drugom obliku. I gotovo je dirljivo to zadovoljstvo pisca kada shvati da je tim čitanjem njegovo delo dobilo novu vrednost: „Kasnije u godini, kada sam odgledala završen film, doživela sam iznenađenje koje mi je i dalje jedno od najznačajnijih iskustava. Gledala sam nadahnutu glumu. Na naki čudesan način, Atikus Finč Gregorija Peka prevazilazio je privid.“

U knjizi je i esej o putovanju u Kanzas sa Trumanom Kapoteom. „Ono što je Truman otkrio u Kanzasu navodiće ljude svugde da otkrivaju sami sebe“, piše Li i tako navodi ljude da otkrivaju i pozadinu nastanka njegovog dela „Hladnokrvno ubistvo“,  ali i da otkriju neku crticu više o karakteru i temperamentu pisca „Doručka kod Tifanija“. („Sva dela se razlikuju, svako ima pečat iste osećajnosti i istog umeća.“)

„Sećate li se kada ste naučili da čitate“, pita književnica na početku svog pisma Opri Vinfri i odmah priznaje da se tog vremena uopšte ne seća. Sa čitalačkim iskustvom dugim sedamdeset pet godina, Harper Li suprotstavlja police u bibliotekama mobilnim telefonima i ajpedima i jasno je šta je njen odgovor na pitanje da li može da se plače zbog Ane Karenjine sklupčan u krevetu s računarom ili to može da se dogodi samo „na mekim stranicama knjige“.

Zašto voli da istražuje po bibliotekama Harper Li pojašnjava i rečima „kada se potrudim da nešto naučim, onda to i zapamtim“. Taj poslednji u knjizi esej poslednji je i napisan – 2006. godine, pre tačno dvadeset godina. I ima u njemu mnogo sličnosti sa jednom scenom iz filma koji se pojavio u isto vreme kada i ova knjiga. Naime, „Đavo nosi pradu 2“ imao je premijeru gotovo u isto vreme kada je ova knjiga objvljena (zanimljivo – prvi deo filma je iz godine kada je ovaj esej objavljen u „Opra magazinu“).

Suprotstavljanje Harper Li uslovno rečeno novim tehnologijama i strah da će to olako stečeno znanje biti kratkog veka, u velikoj meri podseća na ono o čemu u filmu na večeri koja se simbolično održava u dvorani pored Leonardove „Tajne večere“ (scena inače tu nije snimljena) razgovaraju Miranda (Meril Strip) i šašavi milijarder Bendži: kako će se završiti bitka između kreativnosti i umetnosti koju je stvorio i koju i dalje stvara čovek i onoga što dolazi i što deluje kao da se „otelo“ od čoveka.

Kao u filmu tako i ovde imamo srećan kraj (za sada srećan!), ali sva ostala pitanja i dalje su otvorena. Kao sto su i dalje aktuelna pitanja o ljubavi i o svim njenim vrstama i oblicima ispoljavanja, o čemu je 1961. Harper Li pisala za američki „Vog“ (eto još jedna paralela s filmom), pozivajući se i na biblijske citate i na Servantesa i pokazujući da je svaki dobar pisac najpre – čitalac.

Zato je ova knjiga Harper Li dobar izbor za letnje dane: može se čitati u pauzama između kupanja i dremke ispod suncobrana, ne mora „odjednom“. Mada može i tako. Može vas podstaći da (ponovo) pročitate njen najpoznatiji roman, možda i da pogledate film, ili pak da se vratite svim onim klasicima o kojima ona piše, pa zatim svoja osećanja uporedite sa saznanjima do kojih o tim delima dođete pitajući AI na vašem telefonu.

A kad smo kod recepta za hleb, bez udubljivanja u ulogu koju mu u američkoj istoriji pripisuje Harper Li, reći ću samo: preskupo i komplikovano!