„Frau Beta“ – roman Laure Barne kao ogledalo jednog stoleća

Frau Beta je nastavak originalnog opusa koji nosi pečat autorke.

Da, frau Beta je, pogađate, čuvena slikarka Beta Vukanović. Bila je jedna u nizu umetnika koji su dolazili iz raznih delova Evrope, postajali Beograđani i svojim darom i delima visoko uzdizali naš grad na kulturnoj lestvici sveta. Slikarka bavarskog porekla Babet Bahmajer udala se za slikara Ristu Vukanovića i postala Beta Vukanović. „Verovala je u arheološku mantru da mesto pamti događaje. Zato je gde god da se naseli, kao živu amajliju sadila ružu – žutu.“ Donela je busen iz rodne kuće u Bambergu.

„Frau Babet Bachmajer više ne postoji, očvrsla je u Betu Vukanović. Kao hrast!“, rekla je odlučno 6. aprila nemačkom oficiru koji joj je ponudio zaštitu.

Ispovest mlekarice iz Vinče

Dokumentarna građa o životu slavne umetnice u posedu Laure Barne postaje uzbudljiva književna priča. Zato očekujte iznenađenja. U život slikarke koja je obeležila našu kulturnu baštinu uvodi nas ispovest mlekarice iz Vinče.

Toliko je uverljiv način njenog izražavanja karakterističan za socijalni milje iz kojeg potiče da nisam odolela da pitam autorku kako je istraživala taj jezik. Priznala je da joj je to bio najteži deo. Pomogla su joj putovanja sa planinarima po selima Srbije. Upoznavala je tako drugačiji jezik, ali posebna zasluga pripada njenoj mlekarici Miri od koje u kući za odmor kupuje mleko. Rečnik su joj obogaćivali filmovi, serije, beležila je izreke. Trud se isplatio. Uverljivo je odslikala lik „žene s mačkom“, kako ju je zvala Beta. Srele su se na pijaci i sudbine su im se ukrstile. Beta je sa njom podelila slikarsku dasku.

Leva i desna polovina slikarske daske - dve žene, dva života i dva umetnička pristupa

„Na dasci je prozračnim potezima na levoj polovini oslikana ruža u cvatu, svetložutih cvetova i pupoljaka, bezmalo divlje umršena o nevidljivu pergolu. Na desnoj, odeljenoj debelom linijom, u obrisima se ocrtavao lik zrele žene.“

Ruža iz Bamberga podivljala u Beogradu i žena s mačkom, mlekarica iz Vinče koja je slikala šakama, noktima dorađivala, a boju utabavala dlanovima i čvornovatim zglobovima.

Mlekarica je ostavljala „otisak ličnog koda“, oslobađala likovni sistem a da toga nije bila svesna, pružila slici mogućnost da izrazi svoj stvarni identitet. Slikala je čulima, a ne pravilima.

Bila je deo novog života umetnosti.

To su dve priče, dva života, dva umetnička pristupa, školovane umetnice i prirodno talentovane mlekarice, dve sredine, gradska Bete Vukanović i ruralna žene iz Vinče.

Hodogram daske je i mala istorija njihovih života, ali i života Srbije, zapis o dešavanjima i kulturi od kraja 19. veka do 1972. godine kada umire čuvena slikarka.

Svedočanstvo o životu u tri etape jedne države

„Akvareli su hronologija naših trenutnih unutrašnjih lomova, ali i zanesenjaštva“, smatrala je Beta koja ih je posvećeno stvarala.

Risto je voleo njene grafike i nazivao ih „ugrebavanjem stvarnosti“, svedočanstvom da je živela u tri etape jedne države.

U Kraljevini Srbiji organizovala je prvu zvaničnu izložbu slika 1898. godine. To je poseban trenutak u delu. Barna majstorski ukršta fakta i priču o titrajima duše umetnice, ushićenosti poštovalaca i nerazumevanje mase koja je bila zaprepašćena činjenicom da se Kralj Milan Obrenović „u Narodnoj skupštini poklonio jednoj strankinji“. Sa suprugom Ristom vodila je Beta umetničko-zanatsku školu, preteču današnje Likovne akademije u Beogradu.

To je deo istorije naše umetnosti na stranicama na kojima autorka daje „glavne uloge“ mnogim umetnicima, stvara mozaik u kojem sagledavamo jedno umetničko vreme i njegove junake, recimo prvog srpskog impresionistu i začetnika prvog srpskog eksperimenta Kostu Miličevića.

„Negirajmo stvarnost umetnošću, vrednujući je kao tobožnju i pravimo svoju“, govorio je on.

Dok s jedne strane pratimo porodičnu istoriju "žene s mačkom" punu emotivnih scena, malih radosti i dubokih tuga, uporedo blista sjaj Betinog uspeha, ljubav prema umetnosti i suprugu, ali i prema narodu čiji deo je postala.

Slikarka u burnim vremenima – od kralja Milana do maršala Tita

Tako zalazimo u pravu istoriju burnog vremena sveta.

Slikarka se 1919. godine, posle smrti supruga, vraća iz Pariza, a ordenje na njenim grudima za doprinos u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu svedočanstvo su njenog dobročinstva i hrabrosti. U državi SHS i Jugoslaviji podučava prve buduće umetnice u ženskom slikarskom odeljenju. U SFRJ na otvaranju izložbe dobija žute ruže od predsednika države. Govorila je da je u životu upoznala dve velike ličnosti, kralja Milana i maršala Tita.

Vek slikarkinog života veza je s vekom ovih prostora, prestonice i prigradske Vinče koja i sama predstavlja vezu s neolitskim dobom naše kulture.

"Gut gemacht Frau Laura!"

Otkrila je Beta još jednu sponu rodnog i odabranog kraja: „Nekada je čitava Bavarska bila keltska i ovaj grad je podignut na ruševinama keltskog Singidunuma, štite ga i dalje hrast i Mesec. Kao nas u Bavarskoj.“

U Beogradu je ostala nedovršena zajednička slika dve žene.

„Nedovršenost je neka vrste poruke upućene odabranima, a ova slika još traži svoga izabranika“, govorila je slavna umetnica. Da li ju je našla u knjizi? Saznaćete u sjajnoj priči. A bićete i jedan od odabranih dok čitate.

"Gut gemacht Frau Beta" (Dobro urađeno; Bravo) povikala je grupa mladića na otvaranju prve beogradske izložbe slika.

Ostanimo u tom duhu i recimo za ovaj roman "Gut gemacht Frau Laura!"