Neka vam na odmoru puls bude ubrzan samo od domaćih književnih trilera

Pisac Đorđe Bajić, autor nagrađivanog romana Umri, ljubavi smatra da svakako ko piše trilere mora da počne najpre tako što će čitati takvo štivo – i domaću i stranu produkciju.

„To je jedna sinergija zapravo između čitanja i pisanja. Ako je nešto loše napisano, onda je stvarno teško čitati, a s druge strane, nekad i sam pisac kada piše uđe u ćorsokak, zapetlja se, ali na kraju uvek pronađemo način“, kaže Bajić upoređujući perspektive čitaoca i autora trilera.

Prema njegovim rečima, dobra priprema je neophodna za pisanje sadržaja ovog žanra.

„Meni je inspiracija sve što se oko mene dešava. Pratim situaciju i u zemlji i u svetu i to se odražava na ono što pišem. Zavisi od romana do romana, ali što je tema meni dalja, moram da se ozbiljnije pripremim. Za sada sam pisao urbane romane, savremene, beogradske romane pa je samim tim i taj proces pripreme bio kraći“, otkriva Bajić.

Dejan Stojiljković u svojim delima prepliće više žanrova, ističe da voli da ima što širu publiku – od 7 do 107 godina i da je zbog toga njegov roman Dorćolski rekvijem namenjen svima.

„Uopšte nemam snobovski odnos prema svojim čitaocima. I sam volim da čitam takve knjige“, objašnjava Stojiljković.

Udruženje pisaca trilera

U Srbiji postoji Udruženje pisaca trilera. Stojiljković i Bajić su članovi i ističu da se kolege međusobno ne doživljavaju kao konkurencija.

„Žanrovska proza je dugo bila skrajnuta, nije bilo u fokusu i, da se ne lažemo, i pisci su tu krivi, nisu pisali žanrovsku prozu. Dejan je sa svojim Konstantinovim raskršćem to dosta promenio i onda se polako to prelilo i na priču o trilerima. Fantastičari su bili prvi i onda smo mi negde pre možda pet-šest godina krenuli“, kaže Bajić dodajući da je poteklo od petoro autora da bi stigli do više od 40 članova, a osim Srbije obuhvaćen je i region.

Prema njegovoj oceni, zajedno je lakše, trilera je sve više u domaćoj ponudi, a gde je kvantiteta, biće i kvaliteta.

Dejan Stoiljković veruje da ovakvo udruženje treba da bude esnafsko, gde se kolege pomažu.

„Član sam i Srpskog književnog društva, ali sam primetio da u tim, da ih tako nazovem, glavnotokovskim udruženjima, ima previše politike i ideologije, svi zaboravljaju da je to u stvari esnaf, da smo mi pisci kao kad se udruže slikari. Naša književnost je robinja bila dugo tih ideoloških postupaka i u tim udruženjima je previše surevnjivosti koja nema veze sa književnošću i sa esnafom. Tu se nisam osećao kako treba“, poručio je Stojiljković dodajući da je bitno samo da li neko dobro piše i da li su autori jedni prema drugima korektni.