Miljenko Jergović u novoj knjizi o ratu, primirju i prirodi čoveka

A između ratova, primirje. Piše Miljenko Jergović i o primirju, naravno, no ono opstaje samo kao krhka i nestabilna pojava negde između redova, kao predah između dve krajnosti koje su, ispostavlja se, čovekova sudbina.

Fokus je, ipak, na „produžetku politike drugim sredstvima“ kako bi rekli vojni teoretičari. A Jergović nije vojni teoretičar,on je pisac i ovoga puta u formi kratkih proznih zapisa, ispisuje hroniku sudbine čovečanstva. Ona je, dakle, omeđena ratom, fizičkim i duhovnim razaranjima koja počinju u ratnim vremenima, za kratko se na sve zaboravi da bi ponovo, u nekom kasnijem razaranju i nekoj budućoj opsadi, dobilo tragične produžetke.

Recimo odmah da u Jergovićevoj prozi ovoga puta nema konkretnh vremenskih ili prostornih odrednica. Rat bi se mogao ispisati velikim slovom. Kao i Opsada ili Neprijatelj. Ove dve reči figuriraju kao metafora, kao simbol prirode razaranja koje opseda,zarobljava, zatvara, guši slobodni prolaz i duhu i materiji i koje, da bi opsada uopšte bila moguća, mora imati Drugog, kao Neprijatelja.

Upravo to kretanje između simboličkih odrednica bez konkretne identifikacije Jergovićevom pripovedanju daje jedan drugačiji ton od onog na koji smo navikli. Mogli bismo reći da je pisac ovde „isprobao“ mehanizam moderne parabole. Ona sugeriše savremeni prostor i istovremeno ga apstrahuje. Junaci su bezimeni ali imaju svoju funkciju u tom svetu neprekidnog razaranja i obnove koja novo razaranje priziva.

Svi su tu, i Urar i Zidar i General i Ambasador i Otac i Predsednikova kći, imamo i jednog Mravoubojicu i jednog Kroničara i jedan Planinarev štap... Kakvi su oni junaci? Protagonisti i antagonisti istovremeno, heroji i pojedinci obuzeti strahom, mudraci i klovnovi, obitavaju u prostoru koji se razara i vremenu kojem tek ljudi daju smisao. Bez njih, i ono će nestati.

Uraru iz uvodne priče neprijateljska vojska poštedela je život, „I u mtvome gradu mora ostati netko tko će održavati vrijeme da traje“, a onda, kada je urarev sin otišao iz grada, „tamo gde ima ljudi“ i kada je to vreme kojemu je urar davao smisao proteklo dovoljno dugo da formira nekakav istorijski tok i trajanje, u kome je i urareva žena nestala, jednoga dana, urar je „uzdahnuo. I vrijeme je stalo.“

Od ove kratke uvodne prozne crtice jer sve priče su upravo to, kratki prozni zapis sa elementima parabole koja, naravno, sažima iskustvo i rezultuje mudronosnom poentom, do poslednje slike ove prozne zbirke, opstaje vremenski kontinuitet smene rata i primirja.

Autentičan umetnik nikada nije zagovornik rata, ne veruje u tu vrstu „higigijene čovečanstva“ i kada govori o tom neumitnom razaranju koje rat sa sobom nosi zapravo govori protiv rata i svaka ratna priča je antiratna istovremeno. Može izabrati realistički i više od toga, naturalistički postupak koji razornim slikama i snažnim stvarnosnim efektima ima ono poznato katarzično dejstvo na čitaoca kada jasna svest o uzaludnosti i, naravno, nehumanosti nasilja Nas nad Njima i Njih nad Nama postaje jedina moguća. I nagledali smo se takvih narativa. Stvarnost nažalost ima potencijal da se niz nastavi.

Ali, isti taj umetnik može pokušati i drugačije. Pa ispisati i ovakav Rat.

Postupkom između parabole i bajke, na oštrici između sna i jave, začudno i sa dozom apsurda koji atmosfera ispričanog nosi sa sobom. Tada je efekat identičan onom iz realistički opisane situacije i slike. Možda čak i jači. Jednom doživljeno razaranje, zauvek opstaje u sećanju. I više od toga. Duboko u biću samog čoveka. Priča Slijepac direktno to dokazuje. Kada je poželeo da izgubi vid i „zavapio na svog Boga“da mu ga oduzme, snaga vere mu je želju ispunila.

„Ali umjesto da ne vidi ništa, s unutrašnje strane njegovog slijepog pogleda odigrava se pokolj koji je prethodno gledao dok je pokušavao da nas zaustavi.“

Ta unutrašnja strana vida, ne samo ovog starca iz Jergovićeve prozne crtice, zapravo je uvid. A kad se stekne uvid u prirodu rata, njegovo neprekidno trajanje između dva primirja, steknu se svi uslovi za veliku dramu čovečanstva. Kako će se završiti, zavisi od čovečanstva samog.