Na Svetski dan knjige – Servantesov „Maštoglavi idalgo Don Kihote od Manče“

Kakav bi bio Don Kihote našeg veka? Pošto je bio optimista i idealista beskompromisnog duha, voljan da prepravi svet, svakako bi bio u nekom antiglobalističkom pokretu. 

Don Kihote na video-igrama

Umesto viteškim romanima, popularnim u njegovo vreme, motivisale bi ga možda video igre, recimo Final Fantasy VII o herojima koji se bore protiv korporativne moći. Već ga zamišljam s transparentima u Davosu. Prošli su vekovi, stigli smo do veštačke inteligencije, a nešto je ostalo isto.

Postoje Don Kihoti i Sanča Panse, mudrost i učenost nasuprot praktičnom umu, postoje borci za ideale, altruisti s jedne strane i sebičnjaci s druge...

Vitez rođen u baroknom svetu XVII veka prerastao je ulogu književnog junaka i postao simbol. „donkihotovska borba" ušla je u jezičku svakodnevicu čitavog sveta.

Podsetimo: vitez i njegov pratilac lutajući Španijom tragaju za avanturama, a put bira Rosinanate, prvi konj s karakterom u književnoj istoriji.

Istovremeno pratimo put od raskoši do bankrota ideala, od vitezove vere do duhovne praznine. Sadržaj je uglavnom poznat i onima koji nisu čitali roman, ali večni život dela nameće zadatak da sagledamo sva njegova lica i značaj za književnost.

Mnogi teoretičari Servantesa beleže kao prvog  proznog pisca koji je shvatio da se pažnja i poverenje čitalaca stiču stilom.

On je pre svega majstor dijaloga. Kada ponovo uzmete u ruke roman obratite pažnju kako Don Kihote reaguje na svaku novu situaciju i tumači je s bezgraničnom maštom.

Izgubljene iluzije

A onda stupa na scenu neizbežni Sančov komentar ili nekog drugog iz galerije likova. Bitke gubi kada uzme mač u ruke ali dobija svaku kada izgovori reč. Širina duha, načitanost i raskošna mašta ključ su njegovog uspeha. Pisac uporno traži snagu i intelektualno oruđe da odbrani ljudsku potrebu za verom. Don Kihote umire kada izgubi iluziju.

Važna odlika dela je i uverljivost. Svi njegovi likovi su jasno iscrtani svojim razmišljanjem i delanjem. Zato su Kihote, Sančo, Dulsineja i drugi preživeli vekove na stranicama prevedenim u čitavom svetu.

Može se reći sasvim jednostavno: vitez je lud, zaluđen. Ali on je ustvari neprilagođen jer na svoj način vidi slobodu.

 Servantesov doprinos filozofiji porede s Montenjovim i Dekartovim jer je pokrenuo lančanu reakciju sumnje. Zadužio je i engleski roman. Dela Fildinga, Skota, Dikensa njegova su „deca".

Koliko je dug i težak posao prevodioca toliko je snažna radost kada pronađe odgovarajuću reč, kada spozna da je pogodio samu srž, duh originalnog i sopstvenog jezika ali pre svega da prenese poruku pisca, ne oduzme glavne crte junaka.

Predano je to učinila Aleksandra Mančić, zato ne propustite nijedan red njenih objašnjenja na početku.  

"Napisan perom sumnje na hartiji ubeđenja"

El ingenioso hidalgo don Quixote de la Mancha i Segunda parte del ingenioso cavallero don Quixote de la Mancha, naslov u originalu, prevodi kao Maštoglavi idalgo don Kihote od Manče, odnosno Drugi deo maštoglavog viteza Don Kihotea od Manče.

„Da bih prevela reč ingenioso iz naslova romana, nisam smela izgubiti iz vida onu osnovnu stvar: mesto na kojem treba tražiti sva moguća značenja te reči u naslovu jeste pre svih Servantesov roman, i Servantesov junak, Don Kihote. Mašta je osnova njegovog života, stvar je samo u tome da ta dimenzija njegovog lika dođe u prvi plan. U čast Don Kihotu, u čast Servantesu i njegovoj umetnosti života  koji se osvaja maštom, reč maštoglavi došla mi je, usmeno, s drugog mesta, od drugog ja, od izvesnog srpskog pisca", ističe prevoditeljka.

Život junaka koji će vekovima osvajati svet viteštvom, ljubavlju, maštom, idealima slobode, započeo je tokom Servantesovog boravka u zatvoru.

Sam je rekao da je pišući delo „dao oduška svojoj seti i nezadovoljstvu". Zato je roman više od parodije na viteške romane, zato je mnogo pisca u junaku. 

Jedan istočnjački kritičar je rekao da je Don Kihote „napisan perom sumnje na hartiji ubeđenja, duboko ljudska knjiga ... sa naročitom osobenošću da u duhu svakoga ko je čita onako kako treba čitati ovu knjigu, rađa misli i nagoni na razmišljanje".

Pošto se može tumačiti na beskonačno načina, kao mitovi, kaže, „moglo bi se reći da ju je autor napisao sa svojim čitaocima".

Da li je mogao da zamisli da će se činiti da ju je pisao i sa čitaocima dolazećih stoleća?

Sigurno nije ni razmišljao o tome ali je pokazao kako se u književnosti osvaja večnost. Onako kako reče Mišel Uelbek: „Dok imamo knjigu, dobro je, spaseni smo!“, prava preporuka na današnji dan.