После љубави - „Аутопсија досадне жене“ Мари-Рене Лавоа

Ево једног љубавног романа без љубави. У ствари о љубави која остаје само у срцу остављене жене. Уместо сребрне свадбе растанак. Четрдесетосмогодишњој Дијан Делоне муж саопштава "Волим неког другог" и одлази.

Како попунити празно место за столом

Проживљаваћете њене наредне дане. Слободно могу да кажем догодовштине. Сваки тренутак. И насмејте се без гриже савести. Тако је смислила Мари Рене Лавоа. Унела је духовитост у сваки њен корак и поклонила јој љубав пријатељице, деце... Довољно?

Није. Када су јој дошли на вечеру каже "како бих попунила Жаково празно место за столом ставила сам ту хлеб, посуду за путер, цвеће, флаше вина, бокал".

Све даље је прилика за преиспитивање сопственог ја.

Спектакл уместо стварног живота

"Нисам ја изнова измишљала патњу, проживљавала сам је", каже јунакиња. Већ насловом ауторка провоцира читаоца, изазива и поставља озбиљна питања о томе шта значи бити “досадна жена” у савременом друштву. Није свакако реч о самом појму, већ о метафори онога што је у друштву мање вредно, скрајнуто или чак потпуно одбачено јер не удовољава брзим, спектакуларним наративима живота и личности. Дијан ће стално преиспитивати сопствену "досадност".

Низ краћих поглавља, сећања на заједничке тренутке породичне среће, дневничке белешке и есеји чине да роман има фрагментарну структуру, што мом књижевном укусу одговара јер даје посебан ритам причи. Лавоа комбинује ауторефлексивну прозу с филозофским и литерарним анализама, чинећи текст динамичним и вишеслојним. Језик је кристално јасан, често ироничан, али и ганутљив и нежан, на моменте изненађујуће с обзиром на експлицитно бављење темом. Нема ту украшавања реченица, не штеди ауторка ни јунакињу ни читаоце. Све је функционално, интелигентно и с озбиљном мером сарказма. Не случајно. С ауторским предумишљајем да подстакне читаоца на преиспитивање личних предрасуда.

Вреди ли ризика?

Памтићу посебно две слике из романа: када Дијан скакуће боса у свом лудилу, једном остављајући своје плаве чизме у којима није била досадна и други пут када иде беспућем поред ауто пута. И ништа не боли као љубав, као бродолом, али "...сазнала сам да је непредвидивост живота једна од његових најлепших вредности. Нико се не укрцава на брод прихватајући у старту помисао да ће овај потонути. Па ипак, бродови тону... Разумљиво, море је прелепо. Љубав, баш као и море и те како вреди ризика коме се излажемо".

Посебно је занимљив избор термина “аутопсија”. На шта вас асоцира? На сецирање, анализу после смрти. Тако ауторка већ насловом позива на активно учешће у преиспитивању сопствених критеријума за дефинисање појма "досадно". Та терминолошка дисонанца отвара врата за дубље промишљање. Пред нашим очима се разлажу и топе стереотипи чврсто залепљени као етикете на жене које не испуњавају друштвене критеријуме успеха, атрактивности, уочљивости. Иако јунакиња сумња у своју занимљивост откриваћемо колико је посебна. Чак вољна да опрости. Али нема прилику за то. Њен Жак живи сада нешто што је за "француску шансону".

Главна тема књиге јесте рушење армираног концепта досаде као женске одреднице. Полазна тачка ауторке су лична искуства савршено смештена у шири друштвени и културни контекст. Како су жене историјски и културно вредноване према критеријумима забавности, послушности, пожељности и непрекидне друштвене интеракције? Често су кажњаване оне које не желе наметнуте улоге у режији окружења, оне које ћуте, размишљају, стварају своје унутрашње светове или једноставно не желе да буду “занимљиве” у традиционалном смислу те речи.

Низ анегдота и филозофских разматрања смењују се да поткрепе ауторкин став да досада није природна особина личности, већ резултат суда других. Зар је досадна јунакиња која упркос одсуству талента за игру у најтежим тренуцима одважно са пријатељицом игра као Ајрин Кара у Флеш денсу!? Да све буде још недосадније, тачније духовито до осмеха за сузе потрудила се књижевница.

Ауторка вешто у текст учитава личне сумње, неуспехе и интимне призоре свакодневног живота, што даје књизи аутентичност, али и универзалност. Читалац препознаје сопствене дилеме.

Простор слободе

Аутопсија досадне жене није феминистички проглас,већ књига која поставља питања о начину на који вреднујемо људе уопште... У свету преплављеном брзим информацијама и инстант задовољствима, ауторка узвикује гласно "хеј", позивајући на озбиљно размишљање.

Лавоин стил је високо уметнички, али не херметичан, књига захтева активног читаоца, али није оптерећена апстрактним теоријама. Она ћаска, води дијалог са публиком, не намеће сопствене необориве теорије.

У време када живимо на великој, раскошно осветљеној светској сцени спектакла, у чијој сенци остају праве вредности, Мари Рене Лавоа нас подсећа да досада није недостатак, већ могући простор слободе, контемплације и аутентичног постојања. У том постојању главну улогу игра права љубав животног сапутника, пријатеља, некога ко уме да воли.