Makar da u martu volimo poeziju - Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje

"Najteže je biti prazan i sam" - "Vidi vidi" Slobodana Zubanovića

Vidi vidi... poezija! Prirodan je uzvik u vreme vladavine romana na policama knjižara, u izdavačkim planovima, na listama najčitanijih. Ova zbirka podseća na vreme kada je stih bio važan.

Slobodan Zubanović je pre pola veka objavio prvu knjigu pesama. "Vidi vidi" je svojevrsna retrospektiva njegovog stvaralaštva, dijalog s mladošću, pesničkim iskustvom. A kako to postiže? Na više načina.

S pet izabranih pesama podseća nas na svoju prvu zbirku "Kupatilo". Već naslovom "Okupane pesme" obećava ono što će ispuniti svakim stihom, savršenu igru rečima. Novi ciklus nastao je u dijalogu sa Miodragom Pavlovićem, tačnije s njegovim "Pogledom" iz knjige "87 pesama". Ti stihovi postaju naslovi Zubanovićevih pesama. One su gradske, u njima dominira novi urbani subjekat, ulice, automobili, tramvaji, savremena tehnička dostignuća, ali i otuđenost i usamljenost.

"Najteže je

biti prazan i sam".

Glavna pozornica je Beograd, stvarni i simbolički toponimi kao suveniri života i poezije, Dorćol, Kalemegdan, dunavska košava, ali i grad premešten "u novu sliku neku" i jezik ulice - "Š´a je, znači, nemaš za vopi?"

"Sve ulice

u mene se ulivaju.

Hodaju često.

Jedna pored druge.

Pored bivše pruge

sretnem sebe

zagledanog u tuđe prozore

gde se ljubav obnavlja bez zakazanog interesa."

Izuzetno zanimljiv niz govori o pesničkom zanatu i rađanju pesme. Novi dijalog sa sopstvenim pesničkim sazrevanjem i omaž prvom kursu poezije održanom u našoj zemlji 1972. godine u Domu omladine Beograda.

Neki su tada podrugljivo komentarisali da se ne može učiti kako se piše poezija, a ispostavilo se suprotno. Kurs je iznedrio mnoge poznate stvaraoce.

Među njima je Slobodan Zubanović. Autor piše i o velikim i strašnim životnim iskustvima njegove generacije, Černobilj, kovidu, migrantima.

"Koliko jezika oko tebe vrvi

Na klupi dok sanjaš onaj prvi

Što si čuo sa usana majke...

Ili u snu vidiš svoje ime.

Putuje. Tamo daleko. Pre zime"

Sve povezuje osnovna dimenzija njegove poezije - lirika koja svedoči o stvarnim iskustvima, lirska pesnička rasprava o vidljivim, prikrivenim i gotovo nevidljivim fenomenima svakodnevice. Njegove slike o svetu u nama i oko nas su snažne. Bude emociju, ali i pozivaju na razmišljanje.

Čitava knjiga je o iskustvu čoveka naših dana. Netipično za savremene pesnike na kraju dela su esejističke i poetske napomene o Zbirci i njenom nastanku, "beleška teška pola veka".

"Kada kažemo vidi, odmah pomislimo na nešto što smo već videli". Zubanović to poredi s fotografijama iz starih albuma uz koje načas živimo s naknadnim gledanjem na ljude i događaje." Tako je i sa pesmama uvrštenim u ovu knjigu: u danima kada većini ljudi poezija sve više i više biva nevidna..., slika postaje njena savremena i neophodna alatka.

Zubanović je jedan od naših najznačajnijih pesnika. Stručna javnost i budući teoretičari imaju sjajan primer "raspona istraživačke volje jednog modernog pesnika od postavangardnih tokova do gotovo klasične lirske sabranosti", ljubitelji poezije i oni koji to tek treba da postanu, ushićenost lepotom stiha. Ponovo nešto da se kazuje, citira.

Moćna oda slobodi: "Zaboravila sam pesme dubrava" - u novom izdanju "Gradinar", Rabindranat Tagore, prevod Davida S. Pijadea, ilustracije Ane Grigorjev

Raskoš reči i slike na stranicama novog izdanja "Gradinara". Prava knjiga za praznik poezije koji se slavi svake godine u martu. Rabindranat Tagore, prvi azijski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, napisao je zbirku 1913. godine i prešao granice vremena i prostora. Njegovi stihovi žive i danas prevedeni na sve jezike.

Lepota i jednostavnost kojom peva o univerzalnim temama, ljubavi, "igri davanja i odricanja", o ženi, prirodi, radosti koja je "osetljiva kao kap rose dok se smeje", o žudnji "za dalekim stvarima"... učinili su njegovu poeziju večnom.

Najčešće sam joj se vraćala, a sigurno su to činili mnogi, zbog moćne ode slobodi. Kada pročitamo njegove stihove setimo se koliko je savršeno poređenje "slobodan kao ptica na grani". Da, njegove junakinje su i ptice.

Jedna dolazi iz gore, druga je u kavezu:

"...njihova ljubav je žarka, puna žudnje, ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo".

Slobodna ptica kliče: "miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava".

Ptica u kavezu veli: "Teško meni, zaboravila sam pesme dubrava... krila su mi iznemogla i mrtva".

"Gde je prostora iza rešetke da se rašire krila?" Pitanje postavlja ptica u ime ljudi zatočenika u kavezu interesa, nezasitosti, linije nižeg otpora, razrušenih moralnih normi. To je njihova zlatna rešetka.

Sloboda nosi mnoštvo izazova nepoznatog, ali i jedinu istinsku sreću, jasna je poruka pisca.

Ljubav prema slobodi, ali i ljubav uopšte na pijedestalu je svih njegovih pesmama.

Sasvim posebna je ona prema ženi, o žudnji za njom, predanosti bez ostatka, ostvarenju ljubavnog sna.

Tagore posmatra svet širom otvorenog uma i duše. Zato je u njegovoj poeziji suštinska slika svega što čini život - tuge, radosti, straha, odvažnosti, nežnosti, posvećenosti, nade, ispunjenosti i praznine.

U zbirku uvodi pesma "Sluga i kraljica". Njihov dijalog je zapravo pesma u prozi. Ko je sluga, a ko kraljica? To je pitanje na koje čitaoce i tumače navodi autor. Decenijama se nameću dva moguća odgovora i oba su verovatno tačna. Prva asocijacija je na čoveka koji voli i želi da služi voljenoj osobi.

Drugo tumačenje je da su sluga i kraljica Pesnik i Poezija, kojoj mnogi služe, baš kao poeta koji joj se ovako obraća. Njegov ulog je život.

"Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?", pita kraljica.

Zna se ko ostaje kada se zabava završi. Najodaniji. Došao je "njegov čas".

"Učini me gradinarom svoga cvetnjaka".

To je zahtev sluge izrečen stihom koji je postao jedan od najcitiranijih u istoriji poezije. Da li taj cvetnjak, taj vrt, jeste baš poezija koju je istinski negovao i doprineo da cveta Rabindranat Tagore ili voljena žena? U oba slučaja na dobitku su stihovi. Nežni i snažni.

Tagore je jedan od najpoznatijih indijskih pisaca. Napisao 2.000 pesama, više od 1.000 poema, drame, romane, eseje. Njegova poezije odiše muzikalnošću zato je logično što je za mnoge svoje stihove napisao muziku, pa se u Indiji i danas pevaju kao narodne pesme. Autor je i indijske nacionalne himne „Đana Gana Mana“.

"Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje?

Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore.

Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu.

U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta.

U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra – šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta."

Da, i posle više od stotinu leta svako od nas je taj čitalac u kojem bude radost ovi stihovi.

Upotpunjuju je u novom izdanju "Gradinara", bogate ilustracije Ane Grigorjev.