Knjige za decembar: „O Jeverima i Junkerima" Erlenda Lua i „Granična stanja" Igora Marojevića

Kad psihijatrija previdi postpank – „Granična stanja” Igora Marojevića

O granicama u nama i oko nas promišljeno, uzbudljivo, potresno i s merom duhovito, piše Igor Marojević u novoj i svakako jednoj od njegovih najboljih knjiga. U pet novela smestio je dugi niz graničnih stanja našeg doba, mentalnih i geografskih.

Što ne mogu psihijatri može dobar književnik – da pronikne u mračne dubine, da strpljivo raspliće, nit po nit, tanano, složeno tkanje ljudske duše i natera na razmišljanje, možda i priznanje sebi o onome što je još sramota priznati drugome.

Sve što gledamo u Vestima kao krajnji nasilnički način ima seme u dijagnozama kojih često nisu svesni ni oni koji ih imaju. Pre nego što je literarno savršeno „presadio” u svoje likove autor je očigledno medicinski proučio „razne vidove psihopatologije, borderlajn, bipolarne ili narcisističke poremećaje ličnosti, sadizam”.

Jedan njegov junak, doduše, kaže: „Pričati o čistoj depresivnosti i agresivnosti, pa čak i anksioznosti, danas kad su u svetu in bipolarni poremećaj, PTSP… to je kao da je čovek ostao na slušanju ranih Stonsa ili Hendriksa i prevideo pank, njuvejv, postpank, novi romantizam...”

Slovenačkog slikara Matjaža Dolinara u noveli „Alter Ego" upoznajemo kao „digitalnog blizanca" beogradskog kolege Borisa Grbića. Njihovi radovi su bili zapanjujuće slični „po digitalizovanom i pouljenom stensilu na platnu” i motivima na pojedinim slikama. Boris prihvata poziv da bude gost u Matjaževoj kući u Savudriji. I eto preokreta.

Uz poklon, litar dunje brenda Marojević, slovenački domaćin počinje da pokazuje pravo lice mentalno poremećenog čoveka, a literarni brend Marojević učiniće priču o daljem Borisovom boravku u Sloveniji uzbudljivom pikarskom novelom našeg veka.

Čitaoce uvek kopka šta je u delu fikcija, a šta stvarno.

Poznajući biografiju pisca koji živi između Beograda i Barselone očigledno je da je osnova prve novele stvarno iskustvo. Spisateljski dar i pripovedačka veština uramili su je u uzbudljivu priču i izveli iz granica bivše Jugoslavije gde su smeštene radnje drugih novela.

„Opšta mesta u vanrednom stanju”, priča je o istrazi u policijskoj stanici na frankfurtskom aerodromu. Metalno-staklena kabinica je granično područje glavnog junaka koji iz Španije putuje u Srbiju.

Iako poseduje pasoš svoje zemlje, nema pravo da stupi na teritoriju Nemačke s isteklim španskim dokumentima. Kako objasniti živopisnim likovima nemačkih policajaca da nije mogao da ih obnovi jer je u Kataloniji zbog pokušaja odvajanja aktivirano vanredno stanje? Proživećete svaki trenutak sa njim kao da je vaš.

Ako znate da je radnja „Pozitivca” smeštena u vreme kovida biće vam jasno da je reč o ironiji u naslovu. Glavni junak je imao nesreću da bude pozitivan na testu, ali u piščevoj igri to i ima pozitivne elemente jer tako dobija besplatan smeštaj u Crnoj Gori, gde se sklonio od policije.

To konačno i njegovom ocu daje priliku da postupi roditeljski. Do tada jedino zajedničko što imaju je depresija. Otac je i narcis, nekadašnji lekar koji čak i pandemiju zloupotrebljava, „plasira dva bolničko-bolesnička bestselera”. „U zamršenim okolnostima čovek samim razmetanjem, makar i netačnim stavom, dobija poklonike.”

Izdavaštvo je njegova opsesija na koju je utrošio sve, na kraju se i zadužio, pa je i on u bekstvu, od zelenaša. A opasni lokalni momci vrebaju u podgoričkom kafiću. Obračun je neizbežan. Umesto oružja protivnici u doba korone potežu pljuvačku. Ko će preživeti?

Granicu sa BiH prelazimo u društvu Dimitrija Bišćanskog, kolumniste beogradskog nedeljnika i muzičara. Kreće u Sarajevo na prvi međunarodni festival novinara. Upoznaje dve sugrađanke i lokalnog kolegu. In vino i rakija veritas!

Novo posleratno razumevanje Srba i Bošnjaka topi se u alkoholu, a PTSP bosanskog mladića i šovinizam beogradskog nekadašnjeg borca za prava žitelja ratnog Sarajeva dovodi u opasnost beogradsku ekipu.

U završnoj noveli idemo na Kosovo, u vreme koje se proteže od ranih sedamdesetih do kraja devedesetih. Okolnosti, lične ambicije, ljubav, izdaja… sve je tu. Priča se račva u niz tokova gradeći sliku porodice koja trpi sve udare. Famil(i)ja, etnički čista albanska porodica, dobija „i” iz zagrade kada se stariji sin Skender oženi Srpkinjom.

Činjenica da je mnogo starija i već ima dete iz propalog braka dodatno komplikuje stvari. Ona, braća, sestre, svako sa svojim neostvarenim snovima ruši delić po delić porodicu čiji je jedini stub otac, beskompromisni borac za poštovanje pravih vrednosti. Njegova smrt simboličan je krah porodičnih temelja. Toliko je pitanja o granicama u koje staju važne stvari života i toliko odgovora.

Samo treba pažljivo slušati Marojevićeve junake. Na njihovim greškama se uči. A pratićete njihove sudbine, navijaćete za njih, delićete i najmanju nadu za spas od haosa s one strane zamišljene granice, sve zato što svaka novela ima priču, pravu, uzbudljivu i ne ostavljate je do granice izmerene stranicama – 175.

Račun za 18. rođendan – „O Jeverima i Junkerima” Erlenda Lua, prevod Radoša Kosovića

Novo od Erlenda Lua! Dovoljan razlog da čitate roman „O Jeverima i Junkerima”. Duhovit, čudesan i jednostavan, sve ono na šta nas je navikao pisac u prethodnim delima koja su osvajala srca čitalaca do vrhova bestseler lista i stručne javnosti donoseći mu prestižne nagrade: Prohujalo sa ženom, Naivan, Super, Činjenice o Finskoj, Dopler, Volvo kamioni, Kraj nama poznatog sveta, Životinje u Africi...

Lekoviti humor bez cinizma, satira i između redova, priča o običnim ljudima, galerija likova koji su smešteni pod dva imena, Jeveri i Junkeri. Baš oni, takvi kakvim ih predstavlja autor, velika su dragocenost ovog dela. Dokazuje Lu ponovo da je majstor kratke forme, savršene kompozicije, umetnik reči, sjajan pripovedač nesvakidašnje percepcije.

Sastojci od kojih pravi roman tako su jednostavni, a delo jedinstveno. Prase, dabar, blato, banane, kamionet, vetrenjače, snovi, loto, žene, smrt.

Na samrti je glavni junak, stari Jever, koji na zalasku života podučava mladog Jevera o svim tim stvarima i onom što je najvažnije, o osam vekova dugom sukobu sa porodicom Junker, na susednoj farmi.

Navikli smo na Lua buntovnika koji oštro kritikuje neželjene tekovine civilizacijskog razvoja, mračne ideologije, netrpeljivost prema drugom i drugačijem. Ovde taj problem smešta u svakodnevnu ravan – netrpeljivost prema komšiji. Naravno, samo Lu od džangrizavog starca koji u komšijskom ponašanju i navikama vidi sve najgore može da napravi voljenog junaka. Ali i kada deluju detinjasto nevino redovi pred vama, ne zavaravajte se! Lu uvek šalje važnu poruku.

Junkeri su ružni, nakrivljeni, kratkovrati, žive nasred planine pa ne vide sunce od novembra do marta, daltonisti su, peku samo tri vrste božićnog peciva... tako ih opisuje stari Jever.

Sukob je, doduše, započeo daleki predak Jevera pozajmivši bez pitanja skretničarsku polugu od Junkera. Čukundeda je kažnjen, ali porodici je ostala poluga zauvek, pa eto pouke mladom Jeveru i Luovog viđenja stvarnosti koja se vekovima ponavlja: „Ljudi zaboravljaju. Dobro je to. Tako ono što je ukradeno postaje imovina.”

„Dečje knjigovodstvo” zabaviće vas posebno, mada je autor sigurno imao na umu i da podstakne na razmišljanje o potrošačkom društvu u kojem se vaspitavaju deca.

„Sigurno se sećaš da si za osamnaesti rođendan dobio račun od majke i mene? Smatramo da odrastanje ne treba da bude besplatno. Mi Jeveri brižljivo vodimo računa o svim troškovima povezanim s određenim detetom. U to spadaju hrana i namirnice, naravno, kao i odeća i oprema. Uz to i pravedno utvrđen deo izdataka za kuću, benzin, održavanje higijene i zabavu”, objašnjava stari Jever nasledniku. To beleže svake večeri u veliku knjigu. Neviđeni problem je nastajao kad deca kasno zatraže još čašu mleka i parče sira pa to treba naknadno dodati. Za utehu nisu beležili tržišnu već prilagođenu cenu. „Ne želimo da ti nametnemo nepodnošljiv teret, već da te uputimo u život koji se na kraju krajeva svodi na prihode i rashode.”

A kako je prošao brat koji ne otplaćuje redovno dug? Objašnjenje je Luovsko. Za osmeh.

Konačno ima i nešto pozitivno o Junkerima da kaže Jever: „Oni čitaju”. Ali gle čuda, čitaju čak i romane, priče koje je neko izmislio. Pita se: „Zar je moguće da ljudi sede u gradu i izmišljaju nešto što se nije desilo, a Junkeri i ostali nasedaju na to i čitaju njihove knjige?” Ako neko stvarno ima takvu dilemu, najbolji odgovor leži na stranicama ovog romana.

Onima koji nisu do sada čitali Erlenda Lua evo početka jednog velikog prijateljstva. Ljubitelji njegovog dela nastaviće da ga vole.