Ovog meseca čitamo: Mihajla Pantića, Miljenka Jergovića i Mohameda Mbugara Sara

U hiperprodukciji štampanih stvari, u moru svetlucavo dizajniranih korica po knjižarama, ne možemo lako naći knjigu za koju pouzdano znamo da nam neće uzalud oduzeti dragoceno vreme.

Danas, kad značaj književnih nagrada ne dopire do čitalaca kao nekad, a književna kritika praktično više ne postoji, svima nam je potreban putokaz za dobru knjigu.

Ova rubrika će biti mali doprinos tome. Čitaoci Internet portala RTS-a će svakog meseca moći da se informišu o tri knjige iz srpske, regionalne i svetske književnosti koje bi valjalo da imamo na umu kad sledeći put budemo imali priliku za čitanje.

Za jun, Vesna Jovanović predlaže nam knjigu priča „Nijedna od sedam“ Mihajla Pantića, roman „Selidba“ Miljenka Jergovića te roman senegalskog pisca Mohameda Mbugara Sara „Najskrovitiji spomen ljudi“.

Ljudožderske ljubavi i humor Mihajla Pantića – zbirka priča „Nijedna od sedam“

Da li ste se ikada zapitali koliko ima vrsta ljubavi? Mihajlo Pantić ih je prebrojao i zapisao u knjizi: "ljubav sa preprekama, ljubav na prvi pogled, ljubav po svaku cenu, ljubav iz preobražene antipatije ili prijateljstva, fatalna ljubav, zabranjena ljubav, ljubav iz slučajnog susreta".

Ali, pošto njegove priče nisu ni o jednoj od njih, zbirku priča je nazvao "Nijedna od sedam".

U stvari, mogla bi biti osma, ona koja nije mogla da bude. Kao, recimo, Tamarina i Mihailova, "od onih parova što se traže celoga života, da se nikada ne nađu... ljubav koja je naročit oblik ljudožderstva, dobrovoljno davanje krvi i energije".

Ko će prvi reći "zbogom"?

To je i ljubav Davida i Vesne, s "bezbolnom požudom" i lakim rastankom, ili njegova sa Jelisavetom, ženom zakinutom za sopstvenu ljubavnu priču. Miroslav je "bio bolestan od Nevene", "neka vrsta prožetosti"...

Ali "svaka ljubav i jeste drugom neobjašnjiva", piše Pantić. Ivanina i Matijina je, opet, bez scenarija koji bi poslužio makar za petparački film. On je odlučio da ode, on je rešio da se vrati ali...

Pisac je ostao odan sudbinama ljudi iz novobeogradskih blokova, svakodnevici, karakterističnim parabolama.

Sve junake povezuje duša od finog štofa, bez sintetike, napućenih usana, botoksirane stvarnosti. I svi zgađeni svetom prelaze donju crtu, silaze u podzemlje života, postaju ljudi s margine. Odlaze i u svet, ali ne odmiču daleko.

Recimo, u Barseloni sedeće u balkanskoj kantini. Ne može se pobeći od sebe. Zato i kada se vrate naiđu, gle čuda, baš na iste sebe.

Ciklus priča o Cibulki, s pravom nazvan romanom, o bivšem je bokseru koji je "karijeru" započeo već u školi s jedinom trojkom iz fizičkog (ostalo su jedinice), korak dalje pravi kao sitni kriminalac, pa postaje šampion u ispijanju piva, a za punu sliku, za koju je Pantić majstor, činjenica da boce otvara zubima, pa ostaje bez njih.

Ali voli... mačke i Rušku.

Da li će ga ljubav spasiti ili zgađenost svetom uništiti? Neće vam pisac dozvoliti da ostavite čitanje za kasnije.

„Priče iz svih džepova“ zapravo su o pocepanim džepovima duše, s modricama od ljubavi, svakodnevice, skrajnutosti. Ponovo susrećemo sve junake.

Drugačiji jezički tok, priča „Pre vremena čuda“ duguje Pekiću, omaž je njegovoj književnosti ali i put do šireg vremenskog opsega priča. Moglo bi stajati u podnaslovu "Umesto pogovora".

Iako bujica mraka navire iz duša junaka margine i ljubavi osuđenih na netrajanje, među ovim koricama i te kako živi dobra doza pantićevskog humora, još jedan razlog zbog kojeg volimo njegovo ime na naslovnoj strani knjiga.

Mentalno mapiranje i olovna DNK Miljenka Jergovića u romanu „Selidba“

Kada bi stvari mogle da pričaju! Koliko puta sam to pomislila zagledana u beznačajnu sitnicu ili vredan primerak. U knjizi Miljenka Jergovića „progovorili“ su ormarići, pisma, slike, fioke, beležnice... Obično najdublji utisak na čitaoce ostave dela u kojima se „pronađu“.

Na mene je knjiga ostavila utisak iako je u njoj sve suprotno mojim navikama. Lako se odričem stvari... Završavaju u raznobojnim uličnim plasičnim kantama.

Jergović je od stvarčica u domu svog odrastanja, na sarajevskom Sepetarevcu, napravio književni muzej. Roman, priču o sebi, rodbini, prijateljima, bivšoj zemlji, istoriji. Sarajevu se vraća iz Zagreba, posle majčine smrti.

Šta sve piscu može da otkrije jedan smeđi novčanik? Recimo loz koji pre nekoliko decenija nije doneo dobitak, ali dobija vrednost u njegovoj priči.

Koliko istorije je stalo u jednu partijsku knjižicu, promenu imena ulica, izgledu jedne zgrade, pismima sa svih strana nekadašnjih Sarajlija.

U neredu bivšeg doma nalazio je „više metaforičnih značenja nego što bi ih priča mogla podnijeti. Sve je odjednom djelovalo kao neki nategnuti pretjerani koncept ambicioznog konceptualnog umjetnika koji bi da se bavi raspadom Jugoslavije i padom komunizma“.

Jergović se bavi pre svega nasledstvom koje nosi „dvije kolektivne obiteljske traume, dva mentalno-emocionalna kompleksa, strah od siromaštva i beskućništva i kuferaški osjećaj posvemašnjeg nepripadanja“.

I naizgled zaboravljeni ulaze u zaostavštinu. Večno mladi, stradali ujak Mladen „jedna od figura moje samoće“.

Iako je Nona sve učinila da izbriše materijalne uspomene na svog prvorođenca kojeg je ubio kasnoletnji metak u Drugom svetskom ratu, „Mladen je nastavio da živi u strahovima i emocionalnim pustošenjima u nesposobnosti one koja me je rodila da mi bude majka, a onda i mojoj nespremnosti da ikad bilo kome budem otac“.

Koliko topline sećanja izroni iz sitnice - potrage za pupčanom vrpcom čuvanoj u gazi - toliko i gotovo brutalnih sećanja. Koliko iskrenosti, koliko obrta! Ružičasta kutijica u kojoj je majka čuvala zubnu protezu je „umjetni fragment osmijeha, ugrađen u izraz lica... Starica, vještica na umoru iz dječje bajke“.

Grubosti upućene njoj, iznosi na papir nadajući se da će se osloboditi tuge. Ali, podseća i na one trenutke koji naizgled nemaju potencijal za pamćenje, a pamtimo ih „... činio sam toliko toga što poslije više nisam mogao ispraviti, gledao u razočarane oči onih koji su me voljeli, i većinu toga sam pozaboravljao, ili su moja sjećanja hladna...“

Ali znate šta i danas ima formu „grizodušja“? To što je jednog davnog letnjeg dana mučio jednog mrava.

Veliki pisac od portreta pojedinca, slučaja, napravi veliku istorijsku sliku, kaže veliku istinu.

„Naše privatne porodične nesreće, ali i nesreća zajednice koja je od 1991. zadobivala svoj krvavi oblik; da bi se danas transformirala u svojevrsnu mistiku mržnje i mrziteljskog poricanja drugog i drukčijeg; možda su mogle biti izbjegnute da je svatko imao pravo na slobodno i glasno ispovijedanje svoje nesreće i tuge.“

„Iz nereda koji je meni ostao da ga sređujem rađa se smisao. Rađa se kič njezina (majčinog) života, kič Jugoslavije.

Sentimentalna, životna, materijalna zaostavština porodica Stublerovih i Rejcovih slila se u dom na Sepetarovcu, a onda - u ovaj roman.

Još jedna piščeva „mentalna mapa, olovni DNK, otisak prsta...“ Veliki romani se vraćaju.

Nepristojna književnost Mohameda Mbugara Sara u romanu "Najskrovitiji spomen ljudi" (Prevod Goran Kostrović)

Baš kako je zapisano u naslovu: najskrovitiji spomen ljudi. Ono što u sećanju krijemo i od sebe, čega se stidimo ili boli da priznamo da postoji. Recimo mržnja prema bratu blizancu, što ruši teorije o podrazumevanoj neizmernoj ljubavi, ocu zbog odsustva emocija, majci.

"Malo je pisaca koji su ostali verni mržnji prema svojim roditeljima ....Na kraju se uvek pojavi malo ljubavi, malo nežnosti koje ublaže iskreni zamah njihovog sentimemnta. Kakva šteta! Život im pruža nenadani poklon a oni sve uprskaju idiotskom sentimentalnošću".

O svemu tome piše autor. Ali reći će vam "velika knjiga nema temu i ni o čemu ne govori, ona samo želi nešto da iskaže da razotkrije ali to samo je već sve..."

I jeste sve. Autobiografija tridesetdvogodišnjeg senegalskog pisca u Parizu, ali i priča o krugovima afričkih pisaca u Francuskoj, svojevrsnom "getu".

Podseća da je kritika o njegovom prvom delu objavljena u Le Mondu, samo u izdanju za Afriku. Ovo je i priča o trnovitom usponu svakog pisca, našim životima smeštenim u jedno "možda", o slučajnostima. "Slučaj je tek sudbina koja nam je bila nepoznata, sudbina ispisana nevidljivim mastilom."

To dokazuje njegov put ka spisateljskom Olimpu.

Kao njegov junak, zapravo alter ego, mladi senegalski pisac - Diegane Latir Faie, otkriva kultnu knjigu objavljenu 1938. godine, koju je sada gotovo nemoguće pronaći "Lavirint nečovečnog". I kreće putem njenog autora T. C. Elimana, koji je misteriozno nestao posle optužbi da je njegovo delo plagijat. To je srušilo reputaciju mezimca predratnog književnog Pariza nazvanog „crni Rembo“.

A "njegova knjiga je u isti mah bila crkva i arena (...) prvo autentično remek delo jednog crnca iz crne Afrike koji se osmelio i opisao ludilo i lepotu svog kontinenta".

"I nije li čitava istorija književnosti plagiranje naveliko? Šta bi bio Montenj da nije bilo Plutarha? Šta Lafonten bez Ezopa?", pita se senegalski pisac.

U čudesnoj slučajnosti, kratkom erotskom trenutku, on će knjigu dobiti od senegalske književnice Sige D. Pravi početak uzbudljive potrage. Kao detektivski roman. Ljubavne priče, putopis ...

Od savremenog Pariza, Amsterdama preko posleratne Argentine do rodnog Senegala. Erupcija naracije kao da je "1001 noć" samo se naratori smenju: priče Majke pauk, njenog oca, haićanske pesnikinje, sve dotiču iz priče prethodnika.

Put i kroz epohe, od kolonijalističke atmosfere tridesetih u Francuskoj do pobune povodom samoubistva devojke u Dakaru. Koliko svet funkcioniše po istom mehanizmu!

„Samoubistvo Fatime Diop dalo je, kako u medijima tako i na društvenim mrežama, savršen primer na koji način ljudska osećanja, pokrenuta istim događajem, mogu da budu jednako nasilna i kontradiktorna, ne samo od osobe do osobe već i u jednoj istoj osobi." Scenario ste već videli ovde, negde, svugde... Kamere, izjave poltičara, povod demonstracija, sukoba...

Samo porodica je želela da ostane netaknuta u patnji. Devojka je sahranjena u krugu najuže rodbine jer "skromnost je mrtvima jedina raskoš".

Smenjuju se epohe, i književni žanrovi: dnevnik, dokumenti, odlomci iz štampe, intervjui, elementi fantastike, politike, humora... A potraga za Elimanom traje.

Samo njegov lik je sve jasniji, pisac, prijatelj poznatih, rado viđen u visokim krugovima, zavodnik... Hoće li ga glavni junak naći? Otkriću vam samo da je potraga uzbudljiva do kraja. I roman veličanstven. I ne pomišljajte da kažete: "Zvezda je rođena!" To mu je omraženi stereotip.

"Velika dela nas osiromaše. Osećamo se ogoljeni, ali obogaćeni zahvaljujući oduzetom". Bogatiji smo za ovo delo. Dugo ćete čitati svaki red jer će vas terati na razmišljanje i podvlačićete redove i redove. Velike misli o malim stvarima života jednostavno rečene... "nepristojna književnost, kao odgovor, kao problem, kao vera, kao ponos, kao život".

Najmlađi Gonkurov dobitnik, prvi podsaharski Afrikanac koji ju je dobio, Mohamed Mbugar Sar.