Pravo na život i veru – "Pop" Vladimira Hotinjenka

Radnja se dešava tokom Drugog svetskog rata u okupiranom SSSR-u, u selu Tihoje, u današnjoj Litvaniji.

Protagonista je odlučan i beskrajno požrtvovan sveštenik Aleksandar (Sergej Makovecki), beskompromisan u nameri da očuva veru i ljudske živote.

Nemački okupatori nameravaju da otvore pravoslavne crkve koje je zatvorila sovjetska vlast, u čemu Aleksandar učestvuje.

U toj delikatnoj situaciji je prinuđen da balansira između nacista i sovjetske vlasti, brutalne prema neistomišljenicima.

U filmu je jak akcenat na njihovoj borbi sa svojim građanima, što radnji daje posebno tragične dimenzije.

Na kraju rata, kada sovjetska vlast i Komesarijat za unutrašnje poslove hapsi sveštenika, on ostaje nepopustljiv: "Od Nemaca nisam bežao, zašto od svojih da bežim." 

Hotinjenko neprestano izoštrava kontrast između užasa rata i nepotrebnog nasilja i lepote mira i tihe idile čistog postojanja. Na primer, prizori krštenja devojčice Eve (Liza Arzamasova), koju sveštenik usvaja, paralelno se prikazuju sa uznemirujućim ulaskom nemačke vojske u selo.

Kasnije, dok se dive božanstvenosti reke, devojčica primećuje da je neverovatno da negde bukti rat.

Taj razotkrivajući konflikt između gotovo meditativne lepote pustih reka i šuma, i pakla osvete i nasilja, teško savladivog prokletstva u čoveku, prisutan je u još jednom izuzetnom filmu Hotinjenka, "Musliman" (1995) (oba ova filma Hotinjenka su dostupna na Jutjubu).

Scene nasilja u "Popu" su veoma realističke i morbidne, možda upravo zbog jačanja doživljaja tog sukoba između besmisla rata i smisla mira i vere. A prizori masovnih pogubljenja neistomišljenika su porazni u razotkrivanju nasilja vlasti. Ona ima sva formalna prava koja nemilosrdno sprovodi, iako se ta prava kose sa ljudskim, božanskim, suštinskim zakonima.

Ovaj inspirativni film takođe potresno odražava sebičnost politike koja ne poznaje granice u ostvarivanju ličnih interesa.

A uprkos dubinskoj tragičnosti Staljinovih represija, kažnjavanja sveštenstva i ugnjetavanja vere, epilog filma donosi trijumf smisla i pravde.

Poslednja scena se odvija 1979. godine u Pskovsko-pečorskom manastiru, gde grupa mladih ljudi dolazi u posetu.

Stari Aleksandar ih prima, uz zvuke pesme Rivers of Babylon grupe Boni Em koja trešti sa njihovog kasetofona.

Naslutiće se da su ovi mladi ljudi siročići koje je sveštenik tokom rata spasao, a pesma Reke Vavilona koja ih prati postaje simbolički komentar.

Stihovi pesme, preuzeti iz Biblije, govore o ropstvu Jevreja, njihovom odvođenju u Vavilon, i posledičnim osećanjima nedostajanja domovine.

Polazeći od biblijskih stihova, Boni Em su komponovali pesmu koja predstavlja vapaj protiv ropstva, simbolički jauk za slobodom.

U ovom slučaju, ona postaje himna životu i pravu na veru.