„Хангар за снове“ Дарка Тушевљаковића: Тамо где почиње оно што бити не може

Kада је почетком ове године Дарку Тушевљаковићу уручена Нинова награда за роман Kарота, председник Жирија нагласио је да постоји мистерија која је у том делу остала неразрешена.

„Не могу да откријем мистерију и молим вас да читате пажљиво, јер та мистерија је важна. (...)  Нису све мистерије решене ни у роману и остаје свакоме од вас да још размисли да ли је одговор овде, да ли је тамо, или можда значи нешто треће. И то је добро за књижевност, и то је добро за ову књигу,“ рекао је тада професор Александар Јерков.

Добро за књигу и њеног писца је и то што су привукли пажњу широке публике, коју гарантује најпознатије књижевно признање од Алпа до Проклетија.

А та мистерија – она није изненађење и није присутна само у роману Kарота. Kао што ни књижевне награде нису изненађење: Дарко Тушевљаковић добитник је и Андрићеве награде за најбољу збирку прича објављену у 2022. години.

Та збирка кратих прича, допуњена неким које су настале после те 2022. године, управо је, пре неколико дана, добила ново издање. Хангар за снове тако постаје збирка која је настајала готово четврт века, а која представља својевстан развојни пут књижевника Тушевљаковића.  Приче настајале „успут“, како сам писац у уводној речи каже, између покушаја да се избори са дужим текстовима, илустују вртлог тема које заокупљају Тушевљаковића.

А снови који су смештени у његов хангар нису тек патетични холивудски “sweet dreams“. То су и борхесовске маштарије. И оно несвесно које се враћа и кад је потиснуто. И ноћне море.

„Овако незграпни, живели смо опрезно, све док неко од минораца није на напуштеном имању саградио хангар за снове. Тамо смо ишли да сањамо наше ужасе, снове који су се хватали по зидовима хагара као црна смола. Потом би их минорци сакупљали и сабијали у чврсте кристале. (...) Било би дивно да и лепе успомене могу тако да очврсну, од њих бисмо брусили стакла за наочаре среће,“ пише на крају приче Хангар за снове.

Али у збирци која се зове по овој причи смештени су и призори из наизглед свакодневног живота, као неке мале породичне фреске, или знакови који се појављују поред пута, који понекад делују као кратка вест, коментар, цртица, песма у прози, а понекад као мистерија или фантастика која оставља читаца запитаног, па чак и збуњеног, упркос мноштву асоцијација које се могу појавити од самог почетка. (Kао нпр. у краткој хорор причи која носи наслов Ховов.)

Таман када помислите да у причама Дарка Тушевљаковића бива само оно што бити може, онда вас затекне и оно што бити не може. А ту се крије и фантастичност његове фантастике.

Могли бисмо да се позивамо и на руског теоретичара књижевности Виктора Шкловског и оно што је он дефинисао као „онеобичавање“, али сам Тушевљаковић је то лепо дефинисао када је појаснио да својим причама жели „можда само да понуди нов угао гледања на ствари“.

И он у томе и успева. Видимо већ у првој причи Поглед на једну породицу. И у поезији реченица приче „За недељним ручком“, али и у многим другим. Можда у причи Од тада до Јадранског мора можемо да видимо и припреме за повратак у Задар и роман „Kарота“, али она је ипак више од стилске вежбе... То је заокружена целина која се чита „у комаду, без стајања“ и са понеким уздахом.

Могле би ове приче и да се и касификују и групишу – по темама, по форми, по жанру... али то не би било фер ни према причама, јер би могло да делује као да покушавамо да их упакујемо у унапред задате оквире, а ни према писцу, који је у уводу објаснио зашто се одлучио за овај „интуитивни редослед“.

У томе и јесте чар читања оваквих збирки прича: док читате једну, не можете тачно да знате шта ће да вас сачека у наредној када окренете нови лист, баш као и када насумично отворите књигу. „Оног часа када схватите да у животу ослонац не пружа онај део тла који мирује, већ онај који је у сталном покрету, тада се дешавају промене. А ако вам је до мистификација, тада се дешавају чуда“, пише у једној од пича која је нова у овом издању, у причи Покретне степенице.

А приче Дарка Тушевљаковића успевају да, чврсто и на обе ноге, стоје на покретним степеницама.