Drugačija forma izolacije - film Pedra Almodovara „Bol i slava“

Ako odete u madridski "Prado", pronaći ćete pozni Gojin autoportret kako posmatra tužni pejzaž sopstvenih crta lica i preispituje ono što vidi, bez straha i sujete. Slika je iz 1815. godine, kada je Goji bilo 69 godina, baš koliko je napunio i Almodovar u vreme španske premijere filma Bol i slava. Almodovarov film, poput stare slike, jeste bez ikakve sujete divan opis čoveka čije iluzije propadaju zajedno sa njegovim zdravljem.

Kao što sam naslov sugeriše, ovo je film o reditelju koji sagledava sopstveni život, zaranjajući u istoriju grešaka da bi publici prineo najličnije delo u karijeri. Nema ovde uzleta melodrame koja nas je dovodila do ludila u filmovima Sve o mojoj majci i Žene na ivici nervnog sloma; nema drskog stila, koji ga je katapultirao od nezavisne scene do međunarodne slave.

Nema ni insistiranja na odnosu među ženama, koji je oduvek bio tačka ponosa ovog reditelja. No Almodovar se, čini se, nije promenio. On se prilagodio.

Tu je, naravno, i čudesna gluma Antonija Banderasa, čija toplina isijava optočena delićima nesigurnosti, samosažaljenja i tihe samodestrukcije. Poput ostarelog reditelja Salvadora Maljoa čiji lik tumači, Banderas je obučen u Almodovarove košulje jarkih boja, sa prosedom bradom i ćubom vesele kose koja prilično liči na Pedrovu.

Lik čak živi u Almodovarovom stanu - odnosno onome što je potpuno verna kopija njegovog doma - ispunjenim besprekornim, živim dekorom, zavesama duginih boja, jarkim nameštajem i čudnim slikama. Povremeno, platno eksplodira u čistu raskoš animiranih dijagrama, pokazujući mapu njegovih zdravstvenih poremećaja ili, kako ih naziva, "mitologiju organizma".

Salvador nije baš sasvim Pedro već njegov fikcionalni alter ego, medij kroz koji reditelj može da izrazi svoje sumnje i žaljenja, ali i da zaokruži svoj život. Salvador se stoga mahom čini kao čovek sastavljen isključivo od emocija.

Bol i slava zaranja i izranja iz prošlosti, kroz razne forme - slike, pozorišne komade, monologe, filmove, odlomke iz književnosti - u narativu koji je poput lavirinta. U suštini, film ima dva paralelna toka: sadašnjost i prošlost. Sećanja počinju na obali reke, gde njegova majka, igra je odlična Penelope Kruz, pere veš sa prijateljicama i uz pesmu ih širi po vlatima visoke trave. To je vizija blaženog stanja u kome je sam Almodovar odrastao, ali i još jedan duboki naklon Goji i njegovim Praljama. Gotovo sva ova felinijevska sećanja sadrže jedinstveni motiv vode, koji glavni lik povezuje sa filmskom umetnošću od najranije mladosti.

Stil je način na koji posmatramo stvari, a način na koji nas reditelj usmerava da osetimo jednu stvar ili drugu, često otkriva više o njemu nego o delu koje stvara. Film je voajeristički medij, a šansa da se ušunja u svet filmskog stvaraoca, naročito ovoliko intimnog, retka je i divna privilegija gledaoca. Prikupljajući uspomene poput starih prijatelja, Pedro Almodovar stvorio je jedan od najraskošnijih filmova u svojoj karijeri. Kreativne karijere imaju svoje sezone, a u slučaju Pedra Almodovara, on je duboko zagazio u jesen.

Ovo je film o ljubavi, sećanju, umetnosti, majkama, ljubavnicima, ali i film unutar filma, priča unutar priče, san unutar sna. To je zrelo delo precizno naštimovane metafikcije, ispresecano rediteljevim prepoznatljivim rukopisom - smelim bojama, strasnim zagrljajima i jasnim referencama na njegove filmske uzore, od Elizabet Tejlor do Felinija. Sve se tumba pod istim krovom i sve nosi jednu suštinsku poruku - slava teče iz bola.