Perspektiva jedne fotografije

Vinfred Georg Zebald je rođen na samom kraju Drugog svetskog rata u Nemačkoj te je njegovo književno stvaralaštvo u velikoj meri kasnije obeležila zapitanost i tragalaštvo za odgovorima na pitanja šta se zapravo dogodilo sa nemačkom nacijom.

Ni ova knjiga koju predstavljamo nije lišena Zebaldovog traganja za pitanjima krivice, savesti, kazne, duhovnog i mentalnog prevazilaženja katastrofe Drugog svetskog rata. Čitav Zebaldov život, čak i više od njegovog književnog dela, kao da ukazuje na neke od njegovih ličnih opsesivnih tema.

Studirao je nemačku književnost i jezik isprva u Nemačkoj, a potom u Engleskoj gde je i nastavio da živi i radi. Prerana smrt u saobraćajnoj nesreći je prekinula jednu besprekornu književnu karijeru pisca koji je za sobom ostavio mali ali veoma značajan i nagrađivan prozni opus.

U našu kulturu je ušao 2006. godine prevodom romana Saturnovi prstenovi (1995), da bi usledili prevodi i druga dva romana, Iseljenici (1992) i posmrtno objavljeni, Austerlic (2001).

Zbirka proznih vinjeta i eseja, Kampo santo, formalno se može podeliti na dva dela, prozu i esejistiku. Prvi deo, četiri prozna segmenta, nam pruža uvid pre svega u ono na čemu je pisac radio u trenutku kada ga je smrt prekinula, a to su rukopisi nastajali na putovanju po Korzici, pisani u poetičkom ključu Saturnovih prstenova, dokumetarne autofikcije gde opažanja grade specifičnu atmosferu upotpunjenu fotografijama kao integralnim delom narativa i u široj perspektivi uspevaju da nadiđu estetskim i metafizičkim podstrecima početnu instancu faktografskog i opažajnog teksta.

Upečatljivo je odsustvo fotografija u knjizi Kampo santo gde bismo ih očekivali više, s obzirom na izvesnu sličnost sa Saturnovim prstenovima, gde je fotografija integralni deo teksta.

Ipak, jedna fotografija je sasvim dovoljna da otvori čitavu knjigu i da je joj podari poetički ključ. Na njoj je prikazano prazno popločano dvorište omeđeno niskim zidom. Na sredini fotografije dominira zatvorena starinska kapija.

Naslov kratke priče od jedva jedne i po stranice, glasi Dvorište stare škole. Od fotografije praznog školskog dvorišta se širi pripovest o životu ljudi u korzikanskom mestu Porto Vekijo koje se nalazi na obali mora, a bilo je opasano slanim, močvarnom zemljištem, nezdravim mestom gde je polovina stanovništva tavorila u svojim kućama bolesna od groznice dok su deca, nesvesna tragike mesta u kome su se rodila, redovno pohađala školu i učila o pobedama Napoleona Bonaparte, rođenog Korzikanca.

Zebald majstorski uspeva da na malo prostora otvori temu perspektive uz dodatnu pomoć jedne fotografije koja poput Prustove madlene momentalno doprinosi atmosferi praznine, zebnje, melanholije.

Istovremeno dočarava kako zatvorenost i izolacija mogu imati brojne perspektive, od dečije pomirenosti sa skučenom perspektivom poznavanja samo onoga što je poznato u najužem vidokrugu, do perspektive Napoleona Bonaparte koga poreklo rođenja na izolovanom ostrvu nije sprečilo da se sa dna vine do nebesa.

Na sličan način kako u prve četiri priče analizira uticaj ostrva na Napoleona, tako i u esejima posvećenom različitim umetnicima (Handke, Kafka, Brus Četvin, Ginter Gras, Nabokov itd.) Zebald pokazuje ogromnu erudiciju i sposobnost da povezuje na neočekivane načine veoma različite ideje, mesta, umetnička dela, svakodnevne stvari, prirodu, osećanja, boje, zapravo sve ono što čini život, vidljiv i apstraktan u svoj svojoj složenosti.

Prošlost i sadašnjost, živi i mrtvi, prisutnost i odsustvo, faktografsko i izmaštano, sve je na jednom mestu, prebogato u spektru brojnih asocijacija koje se nižu čak i u okviru samo jedne rečenice. Neprocenjivo čitalačko iskustvo koje bi trebalo da podstakne na čitanje
Zebaldovih najboljih proznih dela Saturnovi prstenovi i Austerlic.