Dilan Dog – četiri decenije jednog od najpoznatijih strip junaka

U Italiji su kiosci tada bili važan deo svakodnevice, mesto gde se kupovalo sve, od novina i sličica do najnovijih brojeva omiljenih stripova. Strip je tada bio deo popularne kulture, a ne proizvod namenjen uskom, specifičnom krugu kupaca, kakav je danas u velikoj meri postao.

Dilan Dog je uspeo da preživi sve te promene i dalje je, četrdeset godina kasnije, drugi najprodavaniji Bonelijev strip u Italiji, odmah iza dugovečnog Teksa Vilera. Od jednog stripa vremenom je nastao čitav univerzum, filmovi, društvene igre, kolekcionarske karte, video-igre, a poslednjih nekoliko godina radi se i na televizijskoj seriji.

Detektiv koji nije ličio na detektiva

Ticijano Sklavi, autor Dilana Doga, hteo je da uvede horor u italijanski popularni strip, ali i da kroz njega priča o stvarnim problemima. Odrastao je uz Edgara Alana Poa, naučnu fantastiku, horor filmove, klasičnu muziku i enigmatiku, a neke ideje koje će kasnije obeležiti Dilana Doga ranije je isprobavao u drugim Bonelijevim serijalima, među kojima su Mister No i Keri traper.

Glavni junak živi u Londonu. Nekada je radio u Skotland Jardu, a onda je postao privatni detektiv specijalizovan za paranormalne slučajeve. Ime mu je spoj dva književna izvora: velškog pesnika Dilana Tomasa i romana Dog, sin od... američkog pisca Mikija Spilejna. Njegov izgled osmislio je crtač Klaudio Vila, inspirisan britanskim glumcem Rupertom Everetom.

Zanimljivo je da će baš Everet nekoliko godina kasnije igrati glavnu ulogu u filmu O smrti ljubavi (Dellamorte dellamore), snimljenom prema romanu Ticijana Sklavija. Glavni junak tog filma, Frančesko Delamorte, čuvar je groblja koji živi povučeno od sveta, i izgledom i karakterom podseća na Dilana Doga; sam Sklavi je kasnije rekao da je Delamorte zapravo bio neka vrsta prototipa za Dilana.

No prava novina nije bila samo u izgledu. Dilan Dog je bio suprotnost klasičnom detektivu: nije ciničan ni razočaran čovek koji sve gleda sa distance, već empatičan, ljubazan, pomalo nespretan, često bez para i sklon da se zaljubljuje na prvi pogled. Ne pije, ne puši, vegetarijanac je, i ono najbitnije, osobu koju istražuje ne smatra automatski krivom. Time je Sklavi zapravo okrenuo naglavačke jedan od najpoznatijih stereotipa noar i hard-boiled književnosti.

Uz njega su i prepoznatljivi saputnici: Gručo, pomoćnik i dvojnik američkog komičara Gruča Marksa, koji svaku situaciju dočekuje šalom, i inspektor Blok, policajac Skotland Jarda koji predstavlja mnogo tradicionalniji deo tog sveta. Njihove replike odavno su deo identiteta serijala: Dilan uzvikuje „Juda plesaču", dok Blok skoro uvek naglašava koliko je udaljen od savremenog sveta rečenicom „To nisam radio od...".

Romero, Karpenter i horor koji govori o stvarnosti

Već prvi broj, Zora živih mrtvaca, jasno je pokazivao odakle dolaze inspiracije: naslov i atmosfera bili su direktna posveta Džordžu Romeru i njegovom filmu Noć živih mrtvaca. Sklavi je bio veliki ljubitelj horora, a inspirisali su ga i Džon Karpenter, Sem Rejmi i Dejvid Kronenberg. Ali strip nije samo prepisivao njihove filmove: citirao ih je, menjao, mešao sa popularnom kulturom i koristio kao polaznu tačku za sasvim drugačije priče.

Za Sklavija horor nikad nije bio samo način da se čitalac uplaši, već sredstvo da se govori o stvarnosti. Čudovišta, zombiji, duhovi i uklete kuće postajali su metafore za usamljenost, strah, marginalizaciju, nasilje, ljubav. Zato neke od najpoznatijih priča iz serijala i nisu nužno najstrašnije: u Sećanjima nevidljivog priča počinje nizom ubistava prostitutki na periferiji Londona, a na kraju se pretvara u priču o ljubavi i usamljenosti; Džoni Frik govori o prijateljstvu Dilana Doga i gluvonemog tinejdžera. Horor je tu često samo površina, a ispod nje se kriju priče o ljudima.

Uspeh koji se širio usmenim putem

Kada se Dilan Dog pojavio, nije bilo društvenih mreža, Jutjuba ni algoritama koji bi nešto učinili viralnim za par sati. Uspeh se širio uglavnom od usta do usta. Direktor izdavačke kuće Serđo Boneli Editore, Mikele Mazijero, kaže da je pojavljivanje Dilana Doga bilo pravi potres za italijanski serijski strip. Po njegovim rečima, Sklavi je uspeo da popularnim učini „antijunaka sa hiljadu idiosinkrazija i nijansi gubitnika", u kome je čitava jedna generacija krajem osamdesetih pronašla nekoga s kim je mogla da se identifikuje.

Ono što je ovaj strip dodatno izdvajalo od ostalih iz tog perioda jeste odnos prema ženskim likovima: nisu bile puka dekoracija, već su Morgana, Marina Kimbol i Bri Danijels bile među najvažnijim likovima čitavog serijala. Baš to je pomoglo da strip privuče vrlo raznoliku publiku: ljubitelje horora i filma, one koji su tražili ljubavne priče, ali i one kojima su bile dovoljne Gručove šale.

Prvih 100 brojeva i stvaranje mita

Ticijano Sklavi je bio glavni scenarista prvih sto brojeva, ali nije radio sam. Uz njega su pisali Klaudio Kjaroti, Luiđi Minjako i Đuzepe Ferandino, dok su crtači poput Korada Roija, Đampijera Kazertana i Klaudija Vile, zajedno sa Anđelom Stanom, oblikovali vizuelni identitet koji je postao prepoznatljiv širom Italije.

Baš iz tog perioda potiče i jedan od najvećih mitova vezanih za serijal „prvih sto brojeva". Najverniji čitaoci često smatraju da je to bilo zlatno doba Dilana Doga. Sadašnja urednica Barbara Baraldi kaže da je taj period postao gotovo poseban fenomen unutar zajednice obožavalaca: „U zajednici Dilana Doga 'prvih sto brojeva' su stalna tema, gotovo su postali neka vrsta zajedničke interne šale ili opštepoznatog fenomena pre interneta."

Četiri urednika za četiri decenije

Barbara Baraldi je urednica serijala od 2023. i tek je četvrta osoba u istoriji stripa koja je imala tu ulogu. Njen dan počinje izborom priča: scenaristi joj prvo šalju takozvane sinopsise, kratke prikaze priče sa početkom, razradom i krajem. „U mom idealnom svetu imaju tri reda", kaže ona, mada u stvarnosti znaju da budu i po šest stranica.

Predloga ima mnogo, jer je „Boneli“ jedna od retkih izdavačkih kuća na svetu gde scenaristi mogu da žive od rada na serijalima, pa je saradnja na jednom od njihovih najpoznatijih naslova veoma tražena. Kad se sinopsis prihvati, kreće dug proces: piše se scenario, bira crtač, prati realizacija celog albuma, koji u slučaju Dilana Doga broji 94 table.

Od odobrenja priče do njenog pojavljivanja na kiosku obično prođe oko godinu dana, mada ponekad treba reagovati brže, naročito ako se priča oslanja na nešto aktuelno što bi za godinu dana moglo da izgubi na značaju. Naslovne strane moraju biti gotove oko tri meseca ranije, jer se unapred najavljuju čitaocima kroz časopis Privju.

Pored redovne mesečne serije, tu su i posebna izdanja: godišnji Specijal Dilana Doga i Color Festa, koji izlazi četiri puta godišnje i donosi eksperimentalnije priče u boji.

Kako se danas čuva lik koji je postao ikona

Baraldi je i sama autorka scenarija: sa Dilanom Dogom sarađuje od 2012, mada joj otkako je postala urednica ostaje mnogo manje vremena za sopstvene priče. „Od ponedeljka do petka moj posao je potpuno posvećen radu drugih, a svoje scenarije pišem vikendom. To je misija sa punim radnim vremenom, sedam dana u nedelji", kaže.

Jedan od najvećih izazova je kako menjati lik koji je već ikona, a da ne izgubi ono zbog čega ga čitaoci vole. Pre Baraldi, serijal je deset godina vodio Roberto Rekioni, koji je uveo nove protivnike, neke stare likove gurnuo u drugi plan i počeo da razvija priče koje se protežu kroz više brojeva. Deo publike je to prihvatio, ali najvernijim čitaocima je to teže palo.

Baraldi je krenula drugim putem, vratila je nešto od atmosfere Sklaviovih priča, ali bez potpunog oslanjanja na nostalgiju, i od autora traži da ne koriste stalno iste, stare likove, nego da smišljaju nove. Cilj joj je, kaže, da izbegne „jeftin fan servis". Istovremeno pokušava da lik približi savremenom trenutku: jedan od primera je trilogija posvećena veštačkoj inteligenciji, koja se bavi njenim mogućnostima, ali i rizicima.

Od horor filmova do internet mitologije

Nekada su scenaristi ideje najčešće crpeli iz novih horor filmova, a danas imaju mnogo širi izbor: filmovi, serije, romani, internet, društvene mreže, creepypasta priče, fenomeni poput "backrooms" mogu podjednako postati izvor inspiracije.

Za Baraldi je ta količina sadržaja i izazov i prednost: „To je blagoslov", kaže, dodajući da scenaristi danas mogu da gledaju i čitaju više nego ikad, a njihova „stalna edukacija" podrazumeva odlazak u bioskop, praćenje serija, čitanje novina i romana raznih žanrova.

Ipak, postoji granica koju ne treba preći: inspiracija ne sme da postane kopiranje. Dilan Dog je od prvog broja bio pun citata, ali Sklavi je poznate motive uvek koristio da ih preokrene i da im da novo značenje. U specijalnom izdanju Kuća izgubljenih ljudi, recimo, kuća koja na prvi pogled izgleda kao ukleto mesto na kraju se ispostavi kao jedino zdravo mesto u čitavom poludelom selu.

To je princip „pokaži, ne objašnjavaj": emociju ili ideju ne treba izgovoriti, nego pokazati kroz slike i situacije, a upravo to, smatra Baraldi, rade najbolje horor priče. Džordž Romero je, na primer, tržni centar koristio kao metaforu potrošačkog društva, a i savremeni horor često govori o nasilju, moći, usamljenosti i društvenim strahovima, iako naizgled priča o čudovištima, duhovima ili nepoznatim svetovima.

Četrdeset godina kasnije

Kada se 26. septembra 1986. pojavio na italijanskim kioscima, Dilan Dog je bio detektiv u crvenoj košulji i crnoj jakni koji prolazi kroz groblje puno živih mrtvaca. Danas svet stripa izgleda potpuno drugačije, kiosci su nestali sa mnogih ulica, tržište je manje, publika rasuta na hiljadu različitih sadržaja, a strip se bori za pažnju sa filmovima, serijama, video-igrama i društvenim mrežama.

Ali Dilan Dog je i dalje tu. Možda baš zato što njegova najveća snaga nikada nije bila samo u tome da uplaši čitaoca. On se plaši, zaljubljuje, greši, ostaje bez para, vezan je za ljude i životinje i pokušava da razume čak i one protiv kojih treba da se bori. U svetu punom čudovišta, on je ostao, pre svega, čovek. I možda je baš to razlog zašto, četiri decenije kasnije, i dalje pronalazi nove čitaoce.