Kulturni život Srba na KiM – refleksija potrebe za slobodom

Povratak u četiri opštine na severu, kao i šest opština južno od Ibra samo je deo komplikovane slagalice u životu Srba na Kosovu i Metohiji.

Bitan deo tog mozaika je umetnost.

U novoj knjizi Kosovski fenomeni 2, novinar i publicista iz Sušice kod Gračanice Đorđe Jevtić daje svojevrsnu „mapu puteva” srpske kulture i stvaralaštva na Kosovu i Metohiji od 1999. godine do danas.

„Reč je o mozaiku u kome su oko iste misije, a to je očuvanje ovog zavetnog prostora kulturno živim, okupljeni književnici, slikari, vajari, institucije kulture i mediji, o kojima Jevtić piše kao o svojevrsnim fenomenima koji ne odustaju od svoje misije”, stoji u recenziji prof. dr Zorana Arackog.

Lek i beg u svet mašte i lepote

Profesorka Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici i predavač na Prizrenskoj bogosloviji Valentina Pitulić nudi još jasnije objašnjenje. 

Poručuje da je umetnost za Srbe na Kosovu i Metohiji, u aktuelnoj situaciji “i lek i beg od teškog vremena”.

„U ovoj situaciji u kojoj se sada nalaze Srbi sa Kosova i Metohije, kultura predstavlja način da se na trenutak pobegne od teškog vremena, da se na trenutak napravi otklon od svega onoga što može da uruši ličnost ili sam kolektiv, i da na neki način, kroz čaroliju muzike, stiha, boja, pokreta - vratimo dostojanstvo i ostanemo uspravni. Sećajući se Andrića koji kaže da će ‘umetnost pobediti svako zlo, pa i smrt’, u  ovom trenutku umetnost je jedini način da pobegnemo od svega onoga što je teško. Umetnost je u ovoj situaciji i lek i beg u svet mašte i svet lepote”, kaže Valentina Pitulić.

Podseća da su Srbi sa KiM nakon 1999. bili suočeni sa golim opstankom, ali i proterivanjem iz velikih gradova koji su do tada bili nosioci kulturnog života u pokrajini.

“Ostala su mala mesta sa jednim urušenim sistemom. Sve se u jednom trenutku srušilo i morali smo na nov način da ustajemo i da se ‘hvatamo’ za lepotu”, objašnjava.

Kao glavni problem, 25 godina kasnije, apostrofira nedostatak omladinskih organizacija i amaterizma, kao pokretača kulturnog života, ali i sve veći odlazak mladih.

“Možemo da se bavimo kulturom samo u tragovima, da zapravo probamo ono što smo nekada imali, ali to je veoma teško jer se narod povukao, narod je tužan”, opisuje aktuelnu zbilju, posebno na severu KiM.

Nada u „lekovitost kulture”

Upozorava da je puno domova kulture u malim sredinama prazno, ali da „kultura nije mrtva” i apostrofira rad u Gračanici, Zubinom Potoku i Leposaviću.

Uverena je da će pobediti „lekovitost kulture”.

„Dosta nam je teško, ali mislim da će kultura i ovog puta biti taj mentalni otklon i iskorak iz vremena. Ako se ne budemo radovali kroz kulturna događanja, doćićemo u apatično stanje, jer nam je ionako teško. Kultura je lekovita i imam nadu da ćemo preko te prakse koja je vekovima održala srpski narod, kroz pesmu, igru, ples, kroz to isijavanje umetnosti, uspeti da izdržimo i da ostanemo ovde”, poručuje Valentina Pitulić.

„Davno nestali narod Inka ili Maja“

U sivoj stvarnosti omaleni domovi kulture ili umetnički prostori su za Srbe na KiM svojevrsni svetionici.

U jednom od njih, Domu kulture Gračanica, Živojin Rakočević svaki dan smišlja kako probuditi kreativnost i umetnost približiti mladima.

Književnik i novinar, svedok stradanja Srba na KiM poslednjih decenija prošlog i ovog veka, Rakočević je Dom kulture Gračanica pretvorio u ključnu tačku umetničkog i kulturnog života Srba na KiM.

Samo ove godine organizovali su više od 150 raznoraznih kulturnih događaja, imaju jaku pozorišnu scenu, ali i škole glume, pisanja, grnčarstva, slikarstva. Tu je čak i škola baleta koja ima svoje odeljenje u povratničkom selu Osojane...

Vidovdanske svečanosti su jedan od onih događaja koji je dobio nacionalni karakter, a među poslednjim, ovogodišnjim aktivnostima, u okviru koje je i predstavljena knjiga Đorđa Jevtića jeste 14. međunarodni festival dokumentarnog filma i televizijskih formi „Grafest” koji će se održati od 10. do 12. decembra.

Rakočević ironično objašnjava da je kulturni život na KiM odgovor Srba na pokušaje Prištine da ih predstave kao „davno nestale narode Inka ili Maja”.

„Zahvaljujući problemu koji imamo, zahvaljujući nasleđu, talentu i vrednostima ljudi koji ovde žive i rade, to nije margina, nego neka vrsta kulturnog centra koji živi svojim punim plućima, uz teške muke i neviđena dovijanja”, ističe Rakočević.

Otuda ovaj fenomen objašnjava kao „refleks”: „refleks” gradova iz kojih su Srbi proterani, izbeglih umetnika, ali i bogatog duhovnog i kulturnog nasleđa.

„Samo u tom saodnosu ovoga što mi stičemo kao nasleđe i koje jeste svetska vrednost, i talenata - odnosa mladih ljudi i stvaralaca na KiM, Gračanica neće biti gomila lepo složenog kamenja, a Dečani galerija lepih srpsko-vizantijskih fresaka. To je taj integralni saodnos u kom su ti unutrašnji refleksi, u kojima je potreba za slobodom. Nema boljeg i efikasnijeg odgovara na represiju”, uveren je Rakočević.

Upitan o problemima sa kojima se suočava srpska kultura na KiM vraća se na priču o “Inkama i Majima”.

Upire prstom u Prištinu.

Prištinska „čitanja” srpske kulture

„Oni se ponašaju kao da smo mi Inke ili Maje i da njihova administracija treba da preuzme našu živu kulturu. Problem ide od toga da ako neko pošalje knjigu na ćirilici, neki etnički poštar u Prištini tu knjigu baci i mi je ne dobijemo, do toga da desetine ljudi ima problem straha, ispitivanja, da na nekoj brošurici stoji neki pečat na kome piše ’Kosovo i Metohija’, a oni kažu: ’Ne postoji Metohija, morate to vratiti’. Dakle, to su ta neka ’čitanja’ u kojima policajac odlučuje šta je to Metohija i da li ona postoji, u kome se neki činovnik obračunava sa svim tim. Ali, to su poslednje faze totalitarizma kada se ulazi u obračun sa jezikom, kulturom, osećajem slobode”, objašnjava Rakočević.

Napominje i da su mladi umetnici, širom Kosova i Metohije uspeli da nađu adekvatan odgovor na takva „čitanja”.

„Svi oni su našli odgovor na pitanje šta je naša umetnost, kako preživljava na Kosovu i Metohiji i da je ono što je savremena, stvarajuća umetnost na KiM relevantna na svetskom nivou. Mi imamo mlade vajare o kojima gotovo niko ništa ne zna, a čiji rad ovog trenutka može da ide u Njujork, Berlin, Moskvu. To je ono što je ta unutrašnja radost i dinamika u kojoj se pokazuje unutrašnja i društvena sloboda, u kojoj se ljudi oslobađaju u getu”, smatra Rakočević.

Inspiracija Sirinićke župe

Jedan od njih je i akademski vajar Branislav Ristić iz Štrpca.

Pre četiri godine je obnovio rad likovne kolonije „Jesen u Sirinićkoj župi” na kojoj su ove godine učestvovali i umetnici iz Francuske, Grčke i Ruminije.

Njihovi radovi izloženi su početkom novembra u Domu kulture „Sveti Sava” u Štrpcu.

„To su uglavnom naši prijatelji i kolege. Sve se dešava preko poznantva i oni vole ljudi da dođu. Imamo inspiraciju na svakom koraku”, skromno kaže Ristić.

Priznaje da kod onih koji prvi put dođu u ovu srpsku enklavu postoji i “određena doza straha”, ali se brzo razuvere.

„Kada vide ovu energiju i atmosferu, onda se vrlo rado vraćaju. Onda jedva čekaju da ponovo dođu. Imamo neku energiju kojom privlačimo te ljude i mislim da radimo dobar posao”, objašnjava ovaj vajar.

Ipak, kulturni život u Štrpcu opisuje izrazom „siromašan”.

„Nemamo previše dešavanja osim par pozorišnih predstava godišnje. Tu se sve završava, a kultura je veoma bitna za opstanak ovog naroda. Preko kulture živimo, moramo da kažemo ko smo i šta smo i da ostavimo neki trag zbog čega smo tu, da obeležimo to neko, naše vreme”, poručuje.

Na pitanje ko je za to kriv daje jasan odgovor.

„Najveći krivci smo mi, naša nezainteresovanost i neagilnost nekih ljudi koji bi trebalo da budu uključeni. Nemamo previše volje da bi se sve realizovalo i bilo kako treba”, naglašava Ristić.

Podsticanje kreativnosti dece

Među žiteljima Štrpca, među onima kojima je stalo, je i „interno raseljeno lice” iz Prizrena, Aleksandra Spasić, osnivač i horovođa crkvenog hora „Car Dušan”.

Sledeće godine hor slavi deset godina rada. I zadovoljna je učinjenim.

„Formirali smo hor 2016. i ove godine ulazimo u desetu godinu postojanja. Puno lepih stvari smo uradili, imali smo više od 100 koncerata, nastupa širom zemlje. To je jako lepa priča”, ističe Spasićeva.

Upitana koliko je kultura važna za Srbe u ovom delu Kosova i Metohije ističe da je „kultura jedan vid borbe”, ali i želje da se kod novih naraštaja podstiče kreativnost i unutrašnji talenti. 

„Neko je jednom izjavio da je kultura jedan vid borbe u ovim uslovima u kojima živimo i radimo. Deca su jako zainteresovana, vole izazove gde će moći da dokažu neke svoje afinitetete i unutrašnje talente za određenim vrstama umetnosti. Hor je jedna od tih mesta gde mi okupljamo tu decu i omladinu”, kaže Aleksandra Spasić.

Kultura u getu Orahovca i Velike Hoče

Srbi iz Orahovca i Velike Hoče već 25 godina žive u getu. I na to su već svikli.

Profesorka srpske književnosti iz Orahovca, autorka knjige Kosovometohijski glasovi, Olivera Radić, takođe se ne miri sa sudbinom, ali razgovor počinje pitanjem.

„Kako može kultura živeti u getu?”.

Pre samo nekoliko dana, 6. decembra, u Gospodarskoj kući u Velikoj Hoči princeza Ljubica sa suprugom princom Mihailom Karađorđevićem predstavila je svoju knjigu Borba za zapis.

Nakon promocije je izjavila da je za nju lično najveći utisak odlučnost Srba da ostanu na svojim ognjištima.

„Upravo odlučnost ljudi koje smo ovde upoznali. Odlučnost da ostanu ovde, da se bore za ono što je ispravno, i što nas čini našim narodom. Svesni smo koliko nije lako, još smo svesniji kad dođemo ovde”, poručila je princeza Ljubica. 

Olivera Radić kaže da je Velika Hoča poznata uglavnom po Trifundanskim i Miholjdanskim svečanostima, a da je kulturnih sadžaja u Orahovcu jako malo.

„Ponekad prođe nekoliko meseci da se ništa ne desi. Jedino što stalno imamo je nastava u dve osnovne škole i liturgije u crkvama. Velika Hoča je opet u boljem položaju od Orahovca jer ima više mesta za izlazak mladih, ima par kafića, omladinski centar, igrališta...

I dok u Velikoh Hoči postoje Gospodarska kuća, letnja pozornica i Dom kulture, u Orahovcu je situacija drugačija.

„U Orahovcu, sem jedne omanje sale u kojoj je omladinski kutak nema drugog mesta za sabiranja. Da, tu je jedna mala sala u Parohijskom domu gde organizujemo neke radionice za decu i promocije knjiga, ali u proseku to je dva , tri puta godišnje”, nabraja.

Nedostatak prostora i strah

Kaže da je najveći broj kulturnih dešavanja vezan za Dom kulture Gračanica koji im „šalju” pesnike, istoričare... Za nešto više, kaže, nema prostora.

„Svakako bi adekvatan prostor u Orahovcu omogućio i više kulturnih događaja, da nam gostuju folklorni ansambli, pozorišta... Taj prostor je sa jedne strane problem, a sa druge ljudi se boje da dođu, bezbednosna situacija diktira i taj kulturni život, a ljudi se povlače u sebe. Naše je da se trudimo i da evo i ovim putem pozovemo sve koji nisu bili u Orahovcu i Velikoj Hoči, za početak da dođu, a potom i da se ako su aktivni na kulturnom polju dođu i stanu pred publiku i bar na kratko preuzmu na sebe teret života u getu”, poručuje Radić.