Piter Klas – tajni život mrtvih priroda

Piter Klas je rođen 1597. godine u Antverpenu, današnjoj Belgiji, a umro 1661. godine u Harlemu u Holandiji. U kuće bogatih naručioca, u istoriju umetnosti i najveće svetske muzeje, Klas je ušao kao autor slika koloristički prigušenog postavljenog stola.

Ne nužno stola za kojim će se sedeti i jesti, samo dovoljno atraktivnog da se to poželi. Stručni termin za Klasovu invenciju je zbiran naziv „monohromni banketi“. Nije bio ni prvi ni sam u toj kreaciji, ali je doveo do prepoznatljivosti i postavio verovatno glavni od istorijski tri važeća kanona za procenu i opis mrtve prirode.

Najveći bečki i austrijski muzej sada reaguje po stečenom post-kovidskom refleksu, kada je rođena praksa malih ekskluzivnih prezentacija, u zamenu za fizička i finansijska ograničenja monumentalnih izložbi.

Do sredine marta iduće godine, posetiocima se u posebnom kabinetu nudi pogled na tri Klasove slike. Najveći hit je Mrtva priroda sa kolačem od voća, srebrnom tacnom, pozlaćenim peharom i rimljankom (1637), pozajmica iz Umetničkog muzeja u švajcarskom Vinterturu.

Drugi je lokalna pozajmica iz Joaneuma u Gracu, Mrtva priroda sa staklenim peharom (1642), treći slika iz vlastitog fundusa, Vanitas mrtva priroda (1656).

Iako se na svakoj od te tri slike zove drugačije, optički glavnu ulogu ima „rimljanka“, čaša stabilnog postolja i rustikalno ukrašene, zdepaste drške, sa paralelnim otvorom pri vrhu.

Osim u imenu, „rimljanka“ nema veze sa Rimom, pre sa muranskim duvaonicama stakla. „Rimljanka“ je bila čaša izbora za vinopije i pivopije sa prostora i vremena severne renensanse. Tu bi spadali Nemci, Holanđani i Flamanci. Razlog za njenu popularnost je, dobro je ležala u ruci zbog robustne drške.

Da ništa drugo nije od važnosti, vredi posetiti ovu ekskluzivnu postavku da bi se pratila staklena „rimljanka“ kako se seli iz slike u sliku i refleksima oplemenjuje raspored svetla. Ona je najpre do trećine puna, pa do polovine puna, da bi na zadnjem ulju iz 1656. godine ležala prolivena preko vanitas-simbola lobanje, sata i ugašene sveće.

Kako su mirne prirode postale mrtve prirode

Pri tome je naziv „mrtva priroda“ pogrešan trag. Konačnost jeste u njima, naglašena kroz simbole prolaznosti, trimovana na memento mori poruke. Ali ta tema nudi mnogo više.

Svaki insekt koji se spustio na voćku, svaka cvetna latica ispala iz buketa, zagrižena pa ostavljena kriška hleba, sve su to akcenti poslednjih stvari. No to bi bilo kao da se kaže da je smrt upisana u životnoj perspektivi svake bebe koja se rodi. Jeste, jednom, ali ne odmah. Nije svaka mrtva priroda prvenstveno vanitas-priroda.

Mrtve prirode su sve samo ne mrtve. Tamo gde su nastale kao posebna tematska celina, u Flamanskoj/severni deo današnje Belgije, u drugoj polovini 16. veka, nisu bile „mrtve“, već samo „tihe“ ili „mirne“ prirode. U originalu "stilleven“. Prirode zaustavljene u pokretu, glasu i bogatstvu, da bi im se neko divio.

Engleski "still life“ i nemački "stilleben“ doslovce su preveli smirenost holandskog originala.

Da je ona u srpskom jeziku postala mir i tišina smrti, da je lingvistički zatučena, odgovorne su romanske kulture, koje su „mirnu prirodu“ prevele kao „natura morta“ i tako mrtvu je poslale dalje.

Svi slavenski jezici, pored srpskog i ruski, preuzeli su termin od Francuza i Italijana, pa je i kod njih mirno postalo mrtvo. Tako je jedan motiv čija je uloga da bila da osvaja estetikom opuletnog, dekorativnog i jestivog, postao mrtav zombi-motiv.

Teška nepravda, jer su „mrtve prirode“ slavlje života i lepote uprkos, ili upravo zbog toga što je sve osuđeno na prolaznost.

Izvorne alegorije dobrog, moralnog i bogobojaznog života čuju se danas sa njih, ali su u drugom planu. Kod Klasovih „mirnih priroda“ današnji konzumenti umetnosti cene igru svetla i odsjaja, veštinu, atmosferu mira, samostalan život predmeta na slici.

Ipak, postoji nit koja povezuje vekove, iako je ona više u shvatanju trenutka sreće, nego u moralizovanju kraja. Siže sumnjivog i ambivalentnog mira javlja se i danas, i nije ograničen na likovne umetnosti.

Jedan od najlepših delova Hazarskog rečnika Milorada Pavića je, strogo gledano, mrtva priroda. Bolje, tiha i mirna priroda.

Ovako autor u jednom (malo osavremenjenom) citatu opisuje apsolutno sećanje na najmanju česticu apsolutne sreće:

„Sto i na njemu čaša vina bojenog drugim vinom. Tek ulovljeno meso šljuke, još hranljivo od sinoćnog sna ptice. Vreo hleb i sir od mlade i stare ostrvske ovce. Kraj obeda na stolu sveća s kapljom ognja na vrhu. Do nje Božija knjiga i mesec teče kroz nju.“ (treće izdanje „Prosvete“ iz 1985, s. 109).

Tri slikara, tri mira, tri tišine

Mirne i mrtve priroda se nađu i u novijoj umetnosti. Van Gog je slikao vazne sa cvećem, Matis, Sava Šumanović takođe.

Pikaso je četrdesetih godina slikao paradajz u saksiji na prozorskoj dasci svog pariskog stana. Danas čitava ta serija važi za „alegoriju Pikasovog slobodarskog duha i antiratnog protesta“.

Implicitno, Pikaso nije otišao u šumu jer su Nemci okupirali francuski paradajz, koji je on oslobađao u činu moralne aproprijacije. Čak i iz nenameravane komike takvih objašnjenja, evidentno je da se u motivima savremene mrtve prirode kriju ostaci baroknih i gotičkih alegorija.

Ali kad se spomenu prave, jedne i jedine mrtve prirode, ne misli se ni na moderno ni na srednjevekovno, već isključivo na holandski 17. vek i tri autora. Pored već spomenutog Pitera Klasa, na Viljema Klasa Hedu iz Harlema, životni vek 1594 – 1680; i Viljema Kalfa, rođenog u Roterdamu 1619. godine, koji je radni vek proveo u Amsterdamu, tu i umro 1693. godine.

Piter Klas je bio vrlo cenjen u bogatijim slojevima harlemskih trgovaca, moreplovaca, i svih ostalih koji su posedovali mesingano, kositreno, pozlaćeno posudje, srebrni pribor za jelo, staklene bokale i čaše. Sve što odbija svetlost sa visokih prozora, vidljivih u optičkim efektima na srebru vazni, tacni i pehara.

Običan svet je jeo i pio iz drvenog posuđa. Tu nije bilo odbijanja svetla, pa ni mrtvih priroda.

Klas se prepoznaje po prigušenoj paleti sive, braon i oker boje. Svi predmeti se kupaju u braonkastoj izmaglici, aranžirani na nemarno drapiranom stolnjaku od belog damasta. Jelo i vino se nude u otmenim malim količinama, poneki zalogaj, mala užina, retko više.

Kompozicija je trougao koji se razvija iz bočnog okvira slike.

Monohromnost je konvencionalna, ne prava. Klasove slike ostavljaju utisak kao da su u potpunosti od jednog tona, iako nisu. Teoretičari umetnosti su nekako probali da se izvuku iz nedoslednosti, predlagali su se „tonski“ i „tonirani“ banketi, ali nije se uhvatilo.

Slike Viljema Hede su takođe u tipu monohromnih banketa, postavljenog stola, malog doručka (ontbijtje), usputnog zalogaja, plate s ribom, korpe s voćem, pribora za duvan (toebakje); tu i tamo cveća, u Harlemu retko. Ali Hedin znak prepoznavanja je zelenkasto-siva izmaglica oko predmeta.

Svetlosni kontrasti su onda veći, samim tim i nemir. Osećaj intimnog i privatnog je manji.

U pokušaju da obogati ponudu tri slike, bečki muzej je pred ulaz u Klasov kabinet izneo sve što ima od mrtvih priroda, između ostalog i jednu Hedinu sliku. Na njoj se vidi drugi kompozicioni tip harlemskih monohromnih banketa – visoki pehar/„piramida“ od koje vodi dubinska dijagonala grupisanog posuđa.

Između Harlema gde su radili Klas i Heda, i Amsterdama gde je stvarao Kalf, nema ni 40 kilometara, ali se to u stilskim razlikama umnožavalo deset puta. Bez obzira s kojim osnovnim tonom krene, u braon, zelenkastoj ili sivoj paleti, Viljem Kalf bi završio sa potpuno crnom pozadinom. Objekti na njegovom stolu blješte iz mraka, agresivniji su u skretanju pažnje, refleksi su jači.

Kalfova specijalnost su bile mrtve prirode pompe, drame i raskoša, na germanskim jezicima pronk/prunk. Tako su se i zvale, "pronkstilleven“, raskošne mrtve prirode, pompozne mirne prirode, što je značajan stilski odmak od atmosfere tihog očekivanja sa slika Pitera Klasa.

Kalfa nema u bečkom muzeju, od ostale dvojice je skupljeno najbolje što ima. Vredno je pogledati, makar kao kviz iz opšte kulture.

Kako razlikovati flamansku od holandske mrtve prirode? Ipak je to bio jedan narod, istorijski gledano. Katolički vladari su presekli stari Burgund između Antverpena na jugu i Roterdama na severu.

Antverpen je 1585. pao pod Habzburge i polako postajao katolički. Reka protestantskih izbeglica je krenula ka severu. Piter Klas takođe, iako je to kod njega više bila stvar izbora, ne izbeglištva.

Ukratko, na flamanskim slikama vlada gužva posuđa, jela i pića, kod Holanđana redukcija na osnovno. Flamanski slikari su slagali sireve jedan pored drugog, Holanđani u visinu. Pravili su piramide od sireva.

Zlobni jezici bi rekli, kompenzovali su nacionalnu topografiju. Kad nemaju ni jedno brdo, onda barem od sira.

Flamanci su slagali plodove zemlje direktno na ogromnim drvenim stolovima. Nisu postavljali sto u uobičajenom smislu. Za razliku od njih, Holanđani bi najpre stavili skupoceni damastni stolnjak, onda ga zgužvali kao da nije važan, pa na njemu raspoređivali predmete u liniji siročadi za brzo usvajanje.

Kod Flamanaca su pored stolova radile sluškinje. Kod Holanđana su na stolovima stajale „rimljanke“. Nikog od njih više nema, Pavića takođe. Iza sebe su ostavili uživanje koje su osećali dok ih je bilo.