Gospodin Pisac Goran Petrović

Pročitala sam sve knjige Gorana Petrovića. Mom senzibilitetu su najbliži roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“, zbirka pripovedaka Bližnji i jedan od dva najnovija romana – Ikonostas. Sitničarnica zato što u malom sadrži čitav kosmos, Bližnji zbog topline koja me je rasplakala, Ikonostas zato što mi je bilo uzbudljivo da konačno počnem da čitam roman deltu o kojem mi je Goran Petrović odavno pričao. Fragmente iz te svoje, velike knjige čitao je još 2013. godine na književnoj večeri koju sam sa njim radila. Petrović je bio  fasciniran romanom Tera nostra meksičkog pisca Karlosa Fuentesa. Razume se, roman delta Gorana Petrovića, u deset tomova kako ga je zamislio, bio bi nešto sasvim drugo i drugačije od Fuentesovog dela u šta smo se uverili čitajući Papir i Ikonostas. Nažalost, nije stigao da završi svoju veliku zamisao.

Verujem da mi potencijalni čitaoci neće zameriti što ću u nastavku teksta našeg velikog pisca oslovljavati samo imenom. Profesor Aleksandar Jerkov mi je jednom rekao – „Znaš, to što poznajemo Gorana, to što imamo mogućnost da posedimo sa njim i mimo posla, to je veliko i važno, to je kao da sedimo sa Andrićem“. Jeste bilo veliko i važno, zato dajem sebi slobodu da dalje pišem samo Goran. Kada je preminuo, mi koji smo ga i privatno znali javljali smo jedni drugima da je otišao „naš Goran“, nije bilo potrebno izgovarati ili pisati prezime.

Prvi intervju sa Goranom uradila sam mejlom, devedesetih za banjalučki Reporter, nismo se poznavali. Ubrzo smo se upoznali na Sajmu knjiga i nastavili da sarađujemo tako što sam ga ja intervjuisala za Radio Beograd i Televiziju Srbije, za književne časopise, na književnim večerima i sajamskim programima. Uvek povodom novih knjiga. Goran nije davao intervjue bez povoda. Nije se nametao. A njegovo delo je zaslužilo svaku doktorsku disertaciju i pozitivne kritike koje su napisane, svaku nagradu koju je dobio, svaki prevod i svaki intervju. Bio je izuzetno talentovan, originalan, delikatan, osetljiv i, što se možda manje zna, veoma duhovit čovek. Nikada nije ružno govorio o drugim ljudima, već bio iskreno nesrećan kada vidi da neko drugom čoveku čini zlo. Oni koji su mu zavideli na književnom uspehu, nisu uvek bili fer prema njemu. To ga je pogađalo, ali su to mogli da vide samo njegovi bližnji.

Goranov prerani odlazak je nenadoknadiv za njegovu porodicu, prijatelje i za savremenu srpsku književnost. Ne sećam se da li sam mu to ikada rekla, ali mislim da su njegovi pravi inicijali baš ti koji mu pripadaju G.P, zato što u njegovom slučaju znače ne samo počena slova imena i prezimena, već i nadimak koji sam mu iz velikog poštovanja u sebi dala – Gospodin Pisac.