Legat Zdenka i Vere Pavić, roditelja Milorada Pavića – u Adligatu

Legat je formirao njihov unuk Ivan Pavić, a pojedine predmete poklonili su i unuci Aleksandar i Nikola Mićić, uz organizaciju snaje, umetnice Olivere Gavrić Pavić. Za legat su poklonjene i knjige Milorada Pavića sa posvetama roditeljima.

Vera Pavić (1908-2001) je u devedesetoj godini objavila knjigu sećanja „Uspomene" o porodicama Pavić i Mihajlović u kojoj se iznosi niz detalja iz građanskog života Srba i Srbije, koji sežu više od dva veka unazad. Vera je inače bila gimnazijska profesorka filozofije i istorije, a predavala je i Danilu Bati Stojkoviću, o kojem je ostavila svedočanstvo da „nije bio dobar đak, ali smo mu gledali kroz prste, jer je bilo jasno da će biti glumac".

Otac Milorada Pavića, Zdenko Pavić bio je vajar, sportski radnik i profesor (1904-1985). Vajarstvo je učio kod Đorđa Jovanovića i na likovnom odseku Pedagoške akademije u Beogradu. Bavio se pedagoškim radom, vajanjem, slikanjem, grafikom, grafičkim dizajnom, aktivnostima u okviru Sokolskog društva Kraljevine Jugoslavije i okušao se u različitim umetničkim oblicima poput vođenja lutkarskog pozorišta i muzike (pevanje u horu „Beogradski madrigalisti").

Otac je strog prema deci, ali i pun ljubavi. Naučio ih je da rade, a zna se da je Milorad Pavić imao gvozdenu disciplinu što se tiče pisanja, koja mu je i omogućila da iza sebe ostavi tako grandiozan opus. Sa suprugom Verom zbližio se na skijanju u Sloveniji, kada je Ministarstvo prosvete organizovalo tečaj skijanja koji je trajao mesec dana i na kojem su predavali vrhunski stručnjaci za zimske sportove učila se tehnika skijanja, figure, slalom, hodanje po snegu i skokovi. Kompletnu opremu obezbedilo je Ministarstvo, a skije i gojzerice koje su tad Pavići dobili, sad se nalaze u Adligatu da svedoče o jednom prohujalom vremenu i „skijaškoj" ljubavi koja je potrajala duže od pola veka.

Zdenko Pavić kao srednjoškolac vodi lutkarsko pozorište: režija, scenografija i priprema lutaka, o čemu je napisao tekst „Križevačka mala pozornica". Tokom školovanja postaje član dečije grupe Sokola. Dvadesetih godina postaje član Sokolskog društva Matica. Na Olimpijadu u Berlinu išao u svojstvu organizatora sportskih ekipa Kraljevine Jugoslavije. Ostalo je zabeleženo da je jugoslovenska delegacija tad bila jedna od retkih koji nisu nacističkim pozdravom pozdravili Hitlera. Jedan je od prvih košarkaških sudija u zemlji i autor prve publikacije o košarci na srpskom jeziku, koja sad predstavlja pravu bibliofilsku retkost. Jedan primerak je poklonjen u legatu.

Već 1922. se bavi grafikom i grafičkim dizajnom oblikujući naslovnu stranu časopisa „Gong", dok se kasnije sve više bavi skulpturom. Izveo je veći broj skulptura i reljefa većinom u gipsu, i jedan broj slika, uglavnom akvarela i ulja na platnu. U poslednjoj deceniji života napravio je ciklus polihromnih skulptura pod nazivom Tražim pomilovanje, inspirisan stihovima Desanke Maksimović, kao i freskama iz Dečana, Sopoćana, Studenice i Markovog manastira kod Skoplja. Ovaj ciklus, nastao pod uticajem vizantijske i srpske srednjevekovne umetnosti, stilski odstupa od ranijih, uglavnom realistički izvedenih radova.

Četrnaest njegovih dela poklonjeni su Adligatu. Zdenko je pre Drugog svetskog rata uradio poprsje Vožda Karađorđa, veće od prirodnih proporcija. Ono je krasilo svečanu salu istoimene osnovne školu na Voždovcu, ali je uništeno u bombardovanju 1941. godine. Sada će, drugim umetničkim radom iste tematike, Vožd i Pavić zajedno, posle toliko decenija ponovo biti dostupni javnosti na Voždovcu.